И нас осенний сон, чем сможет, защитит...

Владимир Ягличич (Сербия)



В горах


10.

Как лёгок голос твой, осенняя цикада!
От тёплой полосы бетона под окном
сквозь сумрак он летит. И в мире, полном лада,
смолкает лишний стих, смирённый полусном.

Вот вечер, где сонет в сонате умирает,
где каждый малый такт - прощальный взмах руки,
где преданность зрачков мой взор во тьму роняет,
а нот твоих ключи - строги и чуть горьки.

Прощанье - ток минут, стеклянная воронка
невидимых часов. Но доверять ли мне
пространству, что поёт неуловимо-тонко,
но с холодом судьи, но всё-таки извне?

Ведь солнца детский дар - всё обречённей ныне,
дионисийский плод прикрыли облака.
"Спасибо и прости" я говорю святыне,
что осенью умрёт для майского цветка.

Позволь же взять тебя в ладонь, как каплю влаги,
и к уху поднести, чтоб отзвук давних сил
поймать. Чтоб без чернил, без версий на бумаге
я будущее, вслед уходу, ощутил.

Не бойся же уснуть на высшей ноте трели,
певунья. Дни без нас настанут вне обид,
ведь были мы собой и, что судилось, спели.
И нас осенний сон, чем сможет, защитит.



Вольный перевод С.Шелкового






У горама (оригинал)



10



О, како лако певаш, зрикавче ранојесењи,

под прозором, на бетону, пред мрак који се гусне,

и сав се околиш у твоју лиру пресели,

и застане стих сувишан с полуотворене усне.



Ово је доба у ком се најопојније умире,

сваки твој такт је мера руке што маше збогом,

узалуд моје око поглед у вече упире,

ти си сад у стварнијем, невидљивом и строгом.



Опроштај леп су нам сати, стакленим судом спојени,

ал ја не умем тако безмерно да се поверим

надолазећој ноћи што твоју песму поје ми,

несхватљиво и студено, на некој судњој провери.



Јер сунце више није савезник наш детињи,

и облаци су застрли дионизијске плодове,

допусти да се с тобом поклоним овој светињи

која се јасно губи у славу нове обнове.



Допусти да те узмем у длан ко мало воде,

да те принесем уху спремном за бајке негдање,

да пре него све оде тамо куд мора да оде,

осетим како пева будуће наше немање.



И не бој се да усниш на распеваном врху,

туга је, ал не мари, без тебе дан нек огране.

Били смо то што јесмо, и испунили сврху,

од онога што предстоји не треба боље одбране.

Сергей Шелковый, 2013

Сертификат Поэзия.ру: серия 1205 № 97572 от 09.02.2013

0 | 2 | 1723 | 26.04.2024. 07:55:00

Произведение оценили (+): []

Произведение оценили (-): []