Ник. Винокуров


Путь сонета: приключения «итальянца» в Испании

 

                                                           ...всё вечное исчезло без возврата,

                                                               всё бренное осталось и живёт.

                                             (Франсиско де Кеведо «Эпитафия Риму»)

 

 

Поэт и переводчик Хуан Боскан утверждал, что именно он привил испанскому стихосложению вкус к сонету. По его воспоминаниям, венецианский посланник Андреа Наваджеро посоветовал ему попробовать итальянский одиннадцатисложный метр и некоторые твёрдые поэтические формы, включая сонет, во время их совместной прогулки в садах Хенералифе в Гранаде после свадьбы Карла I Испанского и Изабеллы Португальской в марте 1526 года. Эта дата с определённой степенью условности считается датой рождения испанского сонета.

 

В отличие от Франции и Англии, где итальянское новшество значительно трансформировалось вплоть до появления собственного – местного –  канона, Испания приняла сонет именно в итальянской, петраркианской традиции и сохранила практически неизменным до начала прошлого века.  

 

Боскан был тесно дружен с великим испанским поэтом Гарсиласо де ла Вега, которого увлёк своими упражнениями в искусстве сонета. Во всяком случае, сам он уверяет, что всё было именно так, хотя многие исследователи считают, что Гарсиласо мог и самостоятельно познакомится с итальянским dolce stil novo, включая одиннадцатисложник и сонет, непосредственно в Италии, где неоднократно бывал по делам службы.

 

Безусловной заслугой Боскана является подготовка сонетов Гарсиласо де ла Вега к посмертному изданию. При жизни стихи обоих не были широко известны и ходили в списках. После гибели Гарсиласо (он умер в Ницце в 1536 году от тяжелых ранений, полученных при штурме крепости Ле-Мюи в Провансе), Боскан включил стихи друга в совместный сборник «Все произведения Боскана и некоторые Гарсиласо де ла Вега», издание которого по скорой смерти составителя легло на плечи его вдовы Аны Хирон де Ребольедо.  Книга вышла в 1543 году, была быстро раскуплена, пережила 19 переизданий, а в 1569 году, после того, как продажи слегка замедлились, книгоиздателям пришла в голову мысль выпустить стихи Гарсиласо отдельным томом, что в дальнейшем избавило их от проблем со спросом. Гарсиласо де ла Вега стал тем, кем мы его знаем – знаменитейшим поэтом испанского Золотого века. Его друг Хуан Боскан тоже занял достойное место в испанской литературе Возрождения – его перевод знаменитого трактата «Придворный» итальянца Бальдассаре Кастильоне являет собой высочайший образец испанской прозы.

 

Известно, что итальянский трехударный одиннадцатисложник и сонет, как таковой, привлекали внимание испанских поэтов и до Боскана и Гарсиласо. Маркиз де Сантильяна (Иньиго Лопес де Мендоса) сочинил более четырёх десятков сонетов на «италийский лад» уже к 1444 году.  Но тогда переворота не случилось.

 

По-настоящему звёзды сошлись для сонета только при его втором пришествии на Пиренеи, на заре испанского Возрождения.  

 

Благодаря, прежде всего, Гарсиласо и множеству его последователей и эпигонов интерес к сонету в Испании стал практически всеобщим. Его лаконичная строгая форма с одной стороны оказалась универсальным инструментом для передачи самых сложных оттенков человеческих чувств и мыслей, а с другой была ещё достаточно непривычной для большинства испанских стихотворцев и потому сразу обнажала несовершенство одних и талант других.

 

Вокруг нового итальянизированного стиля разгорелись яростные баталии. Его сторонники петраркисты (Боскан, Гарсиласо и др.) подвергались резким нападкам со стороны патриотов - классицистов (Кристобаль де Кастильехо, Гонсало Арготе де Молина и проч.), да и сами не оставались в долгу. Сражения (которые впоследствии продолжились между концептистами (Лопе де Вега, Франсиско де Кеведо) и культистами (Гонгора, Вильямедьяна)  велись и на чисто поэтическом поле, где сонет в силу своей компактности и, главное, единства формы оказался замечательным турнирным оружием, уравнивая шансы противников.

 

Параллельно распространилась традиция предварять и завершать сонетами книжные издания, включая научные трактаты, как правило, с аллегорическим посвящением меценату.

 

В одной из самых полных сонетных антологий («Библиотека сонета» Рамона Гарсиа Гонсалеса) только у Лопе де Вега – около 1200 сонетов. В Золотой век испанской поэзии, наверное, не было литератора, хоть раз не воздавшего чести сонету.

 

В данной подборке представлены 15 сонетов 10-ти авторов (Маркиз де Сантильяна, Хуан Боскан, Гарсиласо де ла Вега, Луис Уртадо де Толедо, Кристобаль Москера де Фигероа, Мигель де Сервантес Сааведра, Луис де Гонгора, Лопе де Вега, Педро Эспиноса, Франсиско де Кеведо).

 

Выбор авторов и произведений обусловлен желанием представить разные виды сонета (философский, любовный, полемический, элегический) и, конечно, субъективными предпочтениями переводчика.

 

 

      * * *

 

 

Маркиз де Сантильяна (1398-1458)

Поэт и воин, автор первых испанских сонетов на «италийский лад». Тема «любовной осады» предположительно заимствована им у Петрарки и каталонца Жорди де Сан-Жорди.

 

Сонет IV

 

Едва держу любовную осаду –

и день, и ночь бомбарды громыхают!

За штурмом штурм, и нет с войною сладу.

Мой крепок дух, но силы иссякают.

 

Бросаюсь прочь, заслышав канонаду.

Они сильны, они не отступают!

Покой души, последнюю отраду

печальной жизни отобрать желают.

 

Не отразить их силою Самсона,

не отвратить молитвою Давида,

не разуверить словом Соломона.

 

От их мечей не скроет щит Алкида,

их натиск страшен, воля непреклонна,

да я уж сам держусь скорей для вида.

 

 

Хуан Боскан (1492-1542)

Поэт, переводчик, друг Гарсиласо де ла Вега, реформатор испанского стихосложения эпохи Возрождения. Подготовленное им четырёхтомное собрание стихотворений, изданное уже после его смерти, включало около сотни его собственных сонетов и 29 сонетов Гарсиласо.

 

На смерть Гарсиласо

 

Благих деяний следуя стезёю,

ты, Гарсиласо, яростно и смело

стремился к цели и, берясь за дело,

летел вперёд и брал преграды с бою.

 

Но как ты мог не взять меня с собою,

когда душа твоя, оставив тело,

в небесный край навеки отлетела,

поднявшись над постылою землёю?

 

Уверен я, судьбы предначертанье

не изменить, иначе бы в безвестьи

не бросил ты меня в пыли земной –

 

уйти с тобою удостоил чести,

быть может, руку подал на прощанье,

от божьих врат вернулся бы за мной.

 

 

Гарсиласо де ла Вега(1498-1536)

Один из величайших поэтов испанского Возрождения. Его талант предопределил победу «итальянской школы» в испанской поэзии. Считается, что этот сонет обращён к фрейлине Изабеллы Португальской  – Исабель Фрейре, которую Гарсиласо безответно любил.

 

Сонет I

 

Когда я вижу то, к чему пришёл,

к заветной цели не найдя дороги,

мой жалкий жребий – повод для тревоги,

но всё-таки не худшее из зол.

 

Иной удел воистину тяжёл –

блуждая без ответа и подмоги,

в забвенье сгинуть, гибелью в итоге

успокоенья заслужив обол.

 

Я гибну, ибо сердцем и судьбою

бесхитростно чужой отдался воле,

и был за то оставлен и забыт.

 

Когда я сам в себе не волен боле,

ужели та, что властна надо мною,

меня, на смерть отправив, пощадит?

 

 

Луис Уртадо де Толедо (1523-1590)

Испанский писатель, священнослужитель, предположительно один из первых переводчиков «Метаморфоз» Овидия. Два приведённых сонета – посвящение и пролог к стихотворной аллегории «Обручение Любви и Мудрости», скорее всего, воспроизводящей события в высокородном семействе Варгас-Манрике. Автор преподавал латынь юному Луису де Варгас- Манрике, будущему поэту и большому другу Гонгоры, Лопе де Вега и Сервантеса.

 

 

Дону Луису де Варгас-Манрике

 

Когда решил божественный совет

Любовь и Мудрость сочетать союзом,

Исмения, верна семейным узам,

Софии мудрой выслушав завет,

 

вам предрекла, принявшему обет

служения мечам и аркебузам

и преданность свою перу и музам

блистательно явившему на свет,

 

в супруги взять подобье самоё

Минервы, лучшую из роз природы,

прелестную, как вешняя заря.

 

Благословен да будет плод её,

да облегчит Люцина эти роды,

да примет Делос нового царя!

 

 

Сонет к супруге Купидона


Твоей, Минерва, юности чудесной
невинных нимф неугомонный хор
воспел главенство – миру с этих пор
открылся клад, дотоле неизвестный.


Как ты стройна, какой красы небесной
златая прядь, и грудь, и тихий взор!
В сердцах ты будишь зависти укор,
тебя же любит Купидон прелестный.


Счастливый жребий вытащил Амур,
когда тебя заполучил в супруги,
теперь вовек он не пребудет хмур


в объятиях божественной подруги,
и, сколько б ни вилось вокруг фигур,
с тобой одной разделит все досуги.

 

 

Кристобаль Москера де Фигероа (1547-1610)

Поэт-петраркист, последователь Гарсиласо де ла Вега. Был главным аудитором Непобедимой армады, куда устроил снабженцем Сервантеса.

 

 

Сонет XVII

 

Потерянно брожу, моя сеньора,

утратив вас, себя и смысл, и Бога.

Вы не со мной, печальней нет итога,

и нет меня без ваших слов и взора.

 

Нет смысла ждать смягченья приговора,

всё растеряв у вашего порога.

Нет Бога, ибо вас в душе так много,

что прочим чувствам нет уже зазора.

 

Нет жизни, и гнетёт юдоль земная,

и умереть сто тысяч раз желанней,

чем эту пытку долее терпеть.

 

Ваш пленник, я взойду на плаху, зная,

что худшее приму из наказаний:

не тронут вас ни боль моя, ни смерть.

 

 

 

Мигель де Сервантес Сааведра (1547-1616)

Сонет посвящён другу Сервантеса – знаменитому урологу Франсиско Диасу – и предваряет «Трактат о болезнях почек», изданный Диасом  в 1588 году. Дружбе их немало способствовало то, что Сервантес был сыном врача-хирурга, а Франсиско Диас – поэтом. Сонет-пролог (soneto prologal) – типичен для новой итальянизированной поэтической школы.

 

Доктору Франсиско Диасу

 

За то, что, сонмы исчеркав листков

латынью, ты нагнал хворобам страха,

должны тебе в награду волны Тахо

всё золото отдать своих песков.

 

За то, что клад познания готов

ты расточать с весельем вертопраха

и лирой поднимать наш дух из праха,

украсит лавр снега твоих висков.

 

Те камни, что искусною рукою

извлёк ты, не витая в эмпиреях,

подножьем славы лягут в должный день.

 

Равно увенчан небом и землёю

плющом и ветвью пальмовой, в обеих

материях ты – Аполлона тень!

 

 

Луис де Гонгора (1561-1627)

Первый сонет – сатира на Кеведо, который, как известно, был хром и близорук, но при этом без зазрения совести высмеивал в стихах физические недостатки соперников-стихотворцев, включая длинный нос Гонгоры. Гонгора здесь поминает переложения из Анакреонта, которые Кеведо делал не столько с латыни, сколько с греческого перевода, и намекает на недостаточное знание Кеведо классических языков.

Второй сонет посвящён  Гвадалквивиру, реке на которой стоит родной город Гонгоры – Кордова.  

 

Дону Франсиско де Кеведо

 

Анакреонт испанский! Всей Европе

известны ваших стоп хромые моры,

что, не найдя в трагедиях опоры,

увязли в элегическом сиропе.

 

Но подражать теренцианцу Лопе?!

Цеплять себе Беллерофонта шпоры

на башмаки рифмованной уморы

и так скакать в комическом галопе?!

 

Надев очки, вы кажетесь иному

по-эллински учёным человеком,

чьи рассужденья, как у греков, вески.

 

Что ж, одолжите стёкла мне, слепому.

Я научу вас, представляясь греком,

не надевать хотя бы грегуэски*.

 

* - Грегуэски (грегескос) – испанские штаны

 

 

Гвадалквивиру, андалузской реке

 

Гвадалквивир, невиданной красы

река из рек, сойдя со скал суровых,

венчаешь ты короной рощ сосновых

своё чело и буйные власы.

 

Вблизи Сегуры, в первые часы

ещё вскипаешь пеной, как в оковах,

и дальше вод надменных, вечно новых

несёшь хрусталь прозрачнее росы.

 

Поведай мне, поправшему песок

твоих брегов цветущих и премудрых,

тоску любви испившему до дна,

 

была ль среди глядевшихся в поток

прекраснейших пастушек светлокудрых

с моей сравнима Хлорис хоть одна?

 

 

Лопе де Вега (1562-1635)

Известнейший поэт и драматург. Один из первых профессиональных литераторов Испании. Неоднократно и успешно защищал права на свои произведения в суде. В сонете иронизирует над предшественниками – проводниками итальянской поэтической школы в Испании – Хуаном Босканом и Гарсиласо де ла Вега.

Бискайя – провинция на севере Испании, в Стране Басков. В испанской литературе XVI-XVII веков одной из комичных характеристик бискайцев  или басков было слабое владение кастильским наречием.    

 

К новому языку

 

– Похоже, припозднились мы, Боскан?

– Вон домик станционный, Гарсиласо!

– Стучи! – Кто там? – Два рыцаря с Парнаса!

– Рысите прочь! Ристания – обман!

 

– О чём она!? – Закатный караван

влачит тюки пурпурного атласа...

– Мадонна! Я ль глупею час от часа

иль к ночи смутны речи христиан?!

 

– В себе ли ты, служанка? Чем смутили

тебя поэты? Мы ж не инородцы...

Иль эдак всех встречают в вашем крае?

 

– Боскан, узнать бы точно, где Кастилья?

а то всё скачем-скачем, но, сдаётся,

всё выехать не можем из Бискайи.

 

 

 

Педро Эспиноса (1578- 1650)

 

Поэт и священник. Составитель широко известной поэтической антологии «Цвет знаменитых поэтов Испании». Одним из первых среди испанских поэтов начал использовать александрийский стих. Разочаровавшись в мирской жизни, принял священство и несколько лет жил затворником под именем Педро де Хесус, сочиняя исключительно религиозные стихи. В литературных баталиях между концептистами и культистами участвовал мало, но считался противником последних в лице Гонгоры.

 

 

Сонет на строгий взор его сеньоры

Когда я, возомнив себя титаном,
воздвигнув до небес гордыни горы,
за славою в небесные просторы
карабкался в упрямстве неустанном,


навстречу мне грозой и ураганом,
как молнии, твои сверкнули взоры,
и, как Тифей, лишившийся опоры,
низвергнут я с моим безумным планом.


В груди моей – пылающая Этна,
а сверху, словно вечная могила,
гнетут Пахин, Пелор и Лилибей.


Любимая, не будь же безответна,
скажи скорей, что ты меня простила,
не злись, как Зевс, и молнией не бей!

 
Сонет о преходящей, хрупкой красоте

Теперь, когда пора цветущих роз
уже прошла – и пройден путь немалый,
печальным шагом странницы усталой
ты, Лесбия, вступаешь в город слез.


Глаза, уста и золото волос –
их цвет, их мед, их отблеск небывалый,
все отдано полям с водою талой:
ушло туда, откуда и взялось.


Преодолев пучину лет опасных,
печальна ты, а время на портрете
выводит победительницы лик.


Бледнеет, тает, меркнет в полусвете
очей и уст, и локонов прекрасных
сиянье, иней, серебристый блик.

 


Cонет, написанный александринами


Как грустный мореход в кипящем бурном море,
ослепший от невзгод, охваченный тоской
среди горбатых волн, под грохот их и вой,
с грозою и песком в неутомимом споре,


надежды растеряв, готовясь встретить горе,
вдруг видит блеск огней на мачте над собой,
и, крикнув: Эльм святой ведет меня домой!
в благословенный порт корабль приводит вскоре,


так я, войдя в моря печалей и обид,
застигнут бурей там, где черные глубины,
к погибели плывя, утратив мощь и свет,


увидел, как огонь в очах твоих горит:
о дева! пред тобой валы смирили спины,
и в гавани твоей укрылся я от бед.

 

 

Моему другу, плохому музыканту

 

Как сам Орфей, что зверя, камни, воды

коснувшись струн, привлечь искусно мог,

так ты, мой друг, гляжу, вчера привлёк

своей игрой внимание природы.

 

Пусть афедрон твой претерпел невзгоды,

когда из кровли вылетел кусок,

пусть из окна пролившийся поток

оставил на плаще мочи разводы,

 

пусть ты бежал во тьме, как вор от ловли,

и был к утру, споткнувшись на ухабе,

искусан псами, чем ты не Орфей?

 

Ты голосом срываешь сланец с кровли,

аккордом разверзаешь окон хляби

и бегом за собой влечёшь зверей!

 

 

Франсиско де Кеведо (1580-1645)  

«Эпитафия Риму» – один из самых известных сонетов Кеведо. Судя по всему, является переложением стихотворения, написанного на латыни итальянцем Янусом Виталисом Панормитанусом (Джованни Витали де Палермо) во второй половине XVI века и неоднократно переведённого на европейские языки, в частности, Жоашеном де Белле на французский и Спенсером на английский.

 

Погребенному в собственных развалинах Риму

О, пилигрим, ты ищешь в Риме Рим,
но Рима нет... Великий Рим – руина.
Стал Авентин могилой Авентина
и Палатин надгробием своим.

На медальонах временем слепым
источен камень. Портиков лепнина

осыпалась. От славы исполина
набег эпох оставил прах и дым.

И только Тибра волнами объята

твоя могила, Рим, твой тихий грот.
Шумит река, томит ее утрата...


Из прежнего величья и красот

всё вечное исчезло без возврата,
всё бренное осталось и живёт.

 

 

Перевод и вступительная заметка  Винокурова Никиты Николаевича



Луис де Гонгора (1561- 1623). В Стране сонетов

Дону Франсиско де Кеведо

 

Анакреонт испанский! Всей Европе

известны ваших стоп хромые моры,

что, не найдя в трагедиях опоры,

увязли в элегическом сиропе.

 

Но подражать теренцианцу Лопе?!

Цеплять себе Беллерофонта шпоры

на башмаки рифмованной уморы

и так скакать в комическом галопе?!

 

Надев очки, вы кажетесь иному

по-эллински учёным человеком,

чьи рассужденья, как у греков, вески.

 

Что ж, одолжите стёкла мне, слепому.

Я научу вас, представляясь греком,

не надевать хотя бы грегуэски *.

 

* - Грегуэски (грегескос) – испанские штаны

 

 

Гвадалквивиру, андалузской реке

 

Гвадалквивир, невиданной красы

река из рек, сойдя со скал суровых,

венчаешь ты короной рощ сосновых

своё чело и буйные власы.

 

Вблизи Сегуры, в первые часы

ещё вскипаешь пеной, как в оковах,

и дальше вод надменных, вечно новых

несёшь хрусталь прозрачнее росы.

 

Поведай мне, поправшему песок

твоих брегов цветущих и премудрых,

тоску любви испившему до дна,

 

была ль среди глядевшихся в поток

прекраснейших пастушек светлокудрых

с моей сравнима Хлорис хоть одна?



A don Francisco de Quevedo

 

Anacreonte español, no hay quien os tope,
que no diga con mucha cortesía,
que ya que vuestros pies son de elegía,
que vuestras suavidades son de arrope.


¿No imitaréis al terenciano Lope,
que al de Beleforonte cada día
sobre zuecos de cómica poesía
se calza espuelas, y le da un galope?


Con cuidado especial vuestros antojos
dicen que quieren traducir al griego,
no habiéndolo mirado vuestros ojos.


Prestádselos un rato a mi ojo ciego,
porque a luz saque ciertos versos flojos,
y entenderéis cualquier greguesco luego.

 


A Guadalquivir, río de Andalucía

 

Rey de los otros ríos caudaloso,
que en fama claro, en ondas cristalino,
tosca guirnalda de robusto pino,
ciñe tu frente y tu cabello undoso.


Pues dejando tu nido cavernoso
de Segura en el monte más vecino,
por el suelo andaluz tu real camino
tuerces soberbio, raudo y espumoso.


A mí, que de tus fértiles orillas
piso, aunque ilustremente enamorado,
la noble arena con humilde planta,


dime si entre las rubias pastorcillas
has visto que en tus aguas se han mirado
beldad cual la de Clori, o gracia tanta.


Педро Эспиноса, Луис Уртадо де Толедо. В Стране сонетов

Педро Эспиноса (1578-1650)  

Моему другу, плохому музыканту

 

Как сам Орфей, что зверя, камни, воды,

коснувшись струн, привлечь искусно мог,

так ты, мой друг, гляжу, вчера привлёк

своей игрой внимание природы.

 

Пусть афедрон твой претерпел невзгоды,

когда из кровли вылетел кусок,

пусть из окна пролившийся поток

оставил на плаще мочи разводы,

 

пусть ты бежал во тьме, как вор от ловли,

и был к утру, споткнувшись на ухабе,

искусан псами, чем ты не Орфей?

 

Ты голосом срываешь сланец с кровли,

аккордом разверзаешь окон хляби

и бегом за собой влечёшь зверей!

 

 

Луис Уртадо де Толедо (1523-1590)

Дону Луису де Варгас Манрике

 

Когда решил божественный совет

Любовь и Мудрость сочетать союзом,

Исмения, верна семейным узам,

Софии мудрой выслушав завет,

 

вам предрекла, принявшему обет

служения мечам и аркебузам

и преданность свою перу и музам

блистательно явившему на свет,

 

в супруги взять подобье самоё

Минервы, лучшую из роз природы,

прелестную, как вешняя заря.

 

Благословен да будет плод её,

да облегчит Люцина эти роды,

да примет Делос нового царя!

 

  

Pedro Espinosa (1573-1650)

A un nuestro amigo, músico malo

Dicen que Orfeo piedras, animales,
y aguas trujo con voces soberanas;
también, cantando tú, quitas mil canas,
y anoche en ti se vieron sus señales;


que un mojón te tiraron las canales
a la parroquia de las almorranas,
y sobre ti llovieron las ventanas
lo que ya fue alimento de orinales.


Diste a huir, y al fin de unas callejas
te sacaron las márgenes redondas
de tu capa dos perros, a maitines.


Cantando haces derretir las tejas,
tañendo llamas las saladas ondas,
huyendo te acompañan los mastines.

 

  

Luis Hurtado de Toledo (1523 – 1590)

 

Soneto a Don Luis de Vargas Manrique

Quando fue por los dioses acordado      

que Amor casase con Sabiduría,

la pastora Ismenia y muy clara Sophía

buscó entre los humanos su traslado.


Y a vos, aunque a las armas dedicado    

por aquel parentesco que os tenía

miró en las letras quánto floresçía

vuestro exerçiçio illustre y delicado.


Y en propheçía os a guardado esposa

que qual Minerva os sea compañera

de las plantas más nobles deste suelo.


¡Feliçe salga el fruto de tal rosa!

¡Lucina os dé feliçe sementera

y feliçe al coger el Rey de Delo!



Есть БИТ и ПИТ

Есть БИТ и ПИТ,

и в ПИТ из БИТа

моя мечта переползти.

Здесь холодно и дверь открыта

туда, откуда нет пути.

Здесь каплет гепарин по трубам,

и щупальцами ЭКГ

ты, как утопленник, опутан,

и клюв катетера в ноге.

 

Прошу сестричку на минутку

исчезнуть.

- Писаньки?

- Угу.

Встаю и дую стоя в утку

(мочиться лёжа не могу).

 

-----------------------

БИТ – блок интенсивной терапии

ПИТ – палата интенсивной терапии



Дом на пристани

Слева почта и пельменная,

справа церковь и погост.

Молотилка здоровенная

громыхает через мост.

 

Ржавый катер возле пристани,

сонный пёс на поводке,

рыбачок с глазами чистыми,

стрекоза на поплавке.

 

Над запрудой домик каменный –

в нем художница жила.

Много лет подругой маминой

до реформ она была.

 

Как отпели, сын художницы

лет пятнадцать выпивал,

а потом упал на ножницы,

закололся наповал.

 

Безобидное создание,

декадентские понты.

Говорят, поджали здание

то ли воры, то ль менты.

 

Припугнули – валишь кубарем

или в дурку, иль в тюрьму...

Он последнюю откупорил

и не дался никому.



Мои друзья

Актёр, похожий на Мастроянни,

однажды с балкона выпал по пьяни,

но не разбился, а приземлился.

Сидел на бордюре, как на краешке сцены,

излучал оптимизм, мол, все кости целы,

говорил: - Смотрите-ка, жив остался!

Как летел, не помню. Не углублялся.

 

______________

 

Поэт задумал опроститься:

надел зипун, три дня постится,

жену пытает: - Алексевна!

Подсох горох-на? Скоро сев-на?

Она ему: - Да сев-то скоро.

Засей газон у светофора

и там паси кота с собакой,

а мне тут под руку не накай!

 

_______________

 

Она, как Женя Коробкова,

судила о стихах толково,

была пристрастна, но пряма.

Жаль, графоманила сама –

но это в критиках не ново.



Придворный летописец. Джордж Уолтер Торнбери (1828-1876)

Византия, ок. 700 г. н.э.

 

Монах Арнульфус, склянку чернил
откупорив в темноте,
пурпурными буквами начертил
на белом от пемзы листе:
«Храбр басилевс, храбрей не найти,
лев венценосный, Марс во плоти!
Берёт он в жены, по слухам,
роскошную телом фракийку-вдову...»
«Цыц!» - раздалось над ухом.

Немало в палитре у чернеца
красок для дивных картин –
есть стрекозиная зеленца
и золото, и кармин.
Скребёт по пергаменту остриё:
«За князя, что много старше её,
ослабшего телом и духом,
багрянородная Зоя идёт...»
«Цыц!» - раздалось над ухом.

Алым цветут на странице сады,
полные птичьих стай,
жёлтые никнут к земле плоды –
спутались осень и май.
«Чудо-дитя в золотистых кудрях –
дочь басилевса, - пишет монах, -
к мачехе ластится пухом;
Зоя в ребенке не чает души...»
«Цыц!» - раздалось над ухом.

Мученик, праведник, царь, иерарх,
все стерегут канон –
тут Даниил, позабывший о львах,
и льва разорвавший Самсон …
Снова Арнульфус увлекся строкой:
«Правит царица твердой рукой,
царь не опасен и мухам.
Молод и статен Торкиль-варанг...»
«Цыц!» - раздалось над ухом.

 

 

 

George Walter Thornbury

[1828-1876]

 

THE COURT HISTORIAN

Lower Empire. Circa A. D. 700

 

The Monk Arnulphus uncork 'd his ink

That shone with a blood-red light

Just now as the sun began to sink;

His vellum was pumiced a silvery white;

"The Basileus" – for so he began –

"Is a royal sagacious Mars of a man,

Than the very lion bolder;

He has married the stately widow of Thrace –"

"Hush!" cried a voice at his shoulder.

 

His palette gleam'd with a burnish'd green,

Bright as a dragon-fly's skin:

His gold-leaf shone like the robe of a queen,

His azure glow'd as a cloud worn thin,

Deep as the blue of the king-whale's lair:

"The Porphyrogenita Zoё the fair

Is about to wed with a Prince much older,

Of an unpropitious mien and look –"

"Hush!" cried a voice at his shoulder.

 

The red flowers trellis 'd the parchment page,

The birds leap 'd up on the spray,

The yellow fruit sway 'd and droop'd and swung,

It was Autumn mixt up with May.

(O, but his cheek was shrivell 'd and shrunk!)

"The child of the Basileus," wrote the Monk,

"Is golden-hair'd – tender the Queen's arms fold her.

Her step-mother Zoё doth love her so –"

"Hush!" cried a voice at his shoulder.

 

The Kings and Martyrs and Saints and Priests

All gather'd to guard the text:

There was Daniel snug in the lions' den

Singing no whit perplex 'd –

Brazen Samson with spear and helm –

"The Queen," wrote the Monk, "rules firm this realm,

For the King gets older and older.

The Norseman Thorkill is brave and fair –"

"Hush!" cried a voice at his shoulder.



Ворота радуги

 В этом году ему будет 30. Рост под два метра, кандидат психологии, работает в крупной компании, преподаёт в университете, живёт давно не с нами, а «у девочки» (как они говорят), добрый, неглупый, может поддержать разговор не только о гаджетах, но при этом… совершенно не гуманитарий.  

 Иногда мне кажется, что ему противно любое словотворчество, а исторжение из себя редких научных публикаций – мучительное занятие, вынужденное зло.

 «Папа», - оправдывается он, видя моё огорчение, - «ты же знаешь, я длинно писать не умею».

 На днях, вороша старые документы на загородный дом, я нашёл его единственный литературный опыт: книжицу рассказов, отпечатанную на игольчатом принтере 23 года назад с абстракционистским фронтисписом «Молния над садом с клубникой».  

 Сейчас он забыл всё это.

 Но пусть знает, что хотя бы родился без смартфона в руке:  

 

 Г о л у б к а

 Однажды я играл на балконе. И увидел, как… Это же голубка! Она свила гнездо на крыше.

 Но что это? Голубка улетела. Наверное, понесла корм своим птенцам. Вот так складывается жизнь… А как она кричала «э-э-э».

 

 С м е ш н о й  с л у ч а й

 Однажды мама спала у себя в комнате. И неожиданно кто-то пожевал ей нос. Кто это? – подумала мама. – Марс или Федя? Скорее всего, Марс. Фу, Марс! – Мама открыла глаза. Федя залаял, и Марс тоже. Зачем вы лаете? – спросила мама. – Мы играем в салки: чтобы войти в «домик»,  надо цапнуть тебя за нос.


 Р а д у г а  п о с л е  д о ж д я

 Радуга, как это красиво! В неё вливаются и красный, и жёлтый, и светло-голубой… Радуга бывает яркой, иногда чуть тусклой. Радуга очень напоминает форму ворот, через которые проходит дождь в свой дождевой замок.

 

 Ч у д е с н ы й  д е н ь  н а  л ы ж а х

 Мы поехали на лыжах в лес. Ёлки как будто встречали нас в лесу. Всё было, как сказочная снежная страна. А снег – белый ковёр, который убирают с приходом весны.


Арбузное варенье

Не ел я лет примерно сорок

варенья из арбузных корок,

а тут попробовал опять.

 

Супруга, следуя методе,

их ночь вымачивала в соде,

потом варила суток пять,

на холод ставя временами…

 

Сказать по правде, между нами,

мне не понятен этот труд.

 

Я слышал, в Англии берут

на мармелады, конфитюры

не только мякоть, но и шкуры,

не только фруктов–овощей,

но и других, чудны́х вещей.

 

И все же где, в какой Европе

учили нас варить в сиропе

куски арбузной кожуры?

 

Конечно, мы видали дивы -

и щи варили из крапивы,

и кашу из лесной коры.

Мы всё прошли -  разруху, голод,

колхозный серп, бесхозный молот,

круги бумажной колбасы

и песни ВИА «Верасы».

 

Однако ж, дети дефицита,

давно наелись мы досыта.

Зачем же, заморив червя,

в безбедном мире благодати

опять неснедное снедати

стремимся, Господа гневя?!

 

Жена сказала: - На, попробуй!

Какой-то привкус есть особый,

чуть приторно, а так - вполне.

Не то, гляжу, развал Союза

припишешь корке от арбуза

и рост преступности в стране…

Не новы эти заморочки –

опять застрял на сотой строчке

какой-нибудь «поэмы грёз»…

Опять «…каким я был уродом,

когда связался с переводом!

кой чёрт в стихи меня занёс!

Мир – дрянь, и люди – совокупно!»

 

Мир этот, может, не весьма,

и, может, стих какой и глуп, но

стихов не пишут от ума.

Коль фрукта-ягоды нема,

возьми, что есть, нарежь некрупно,

поставь вариться, процеди,

опять поставь, имей терпенье,

помешивай и не гунди,

вари себе стихотворенье,

как я - арбузное варенье

(да больше сахара клади).



Качели во дворе поликлиники

Тут вспомнил детство золотое,

как на качелях я качался,

смотрел на небо голубое

и белозубо улыбался.

 

Красивый мальчик на качелях,

не знал я, что через полвека

вставлять штифты придётся в челюсть,

чтоб походить на человека.



Тропа на кладбище

Избави, Господи, в глубинке

таскать по слякоти гробы.

Два табурета у тропинки –

столпы заброшенной судьбы.

Перекурили  – и по новой,

подсев под ношу вшестером,

вдыхая досок дух сосновый,

под липким дождичком бредём.

Бурчим, оскальзываясь в жиже,

от скорбных дум отвлечены

земными мыслями о грыже,

не постигая глубины  

ни этой вечно новой драмы,

ни женских всхлипов, ни пустой

прямоугольной узкой ямы,

на штык затопленной водой,

куда под взглядами скорбящих,

протиснув плечи меж оград,

мы неподъёмный этот ящик

опустим, словно некий клад,

во имя нашей детской дружбы

на радость кере своему

(при том, что мёртвые бездушны

и вряд ли рады хоть чему).



Склоны Мара. Джон Стюарт Блэкки, Шотландия (1809-1895)

Благословен твой мир, Бремар –

Твоих ущелий чистый пар

И в синем небе Лохнагар –

Прощай, прощай, навек!

Здесь колыбель моя была

И юность тихая прошла,

Здесь от меня укроет мгла

Хрусталь шотландских рек.

 

На склонах Мара вереск ал,

Гремя, ручьи летят со скал,

Вскипая, падают в провал

И замедляют бег;

На отмелях привольной Ди,

Прильнув к холмам ее груди,

Ваш дух, шотландские вожди,

Впитали мы навек.

 

Прощайте, скалы Муих-Дуи

Прощай, сосновый бор Глен Луи,

И ты, чащоба Баллох-Буи,

Прощай, прощай навек!

Здесь принц теснил оленя в лог,

И пэр трубил в победный рог,

Здесь я от слез поднять не смог

Своих опухших век.

 

Простим отцов – они горды

Мечом наследственной вражды;

Как скалы, их сердца тверды

И холодны, как снег.

Прощай, прощай, родной Бремар,

И Бен-Авон, и Лохнагар!

Изгнаннику от ваших чар

Не убежать вовек.

 

 

John Stuart Blackie
1809-1895

 

The Braes of Mar


Farewell ye braes of broad Braemar,
From you my feet must travel far,
Thou high--peaked steep--cliffed Loch--na--Gar,
Farewell, farewell for ever!
Thou lone green glen where I was born,
Where free I strayed in life's bright morn,
From thee my heart is rudely torn,
And I shall see thee never!

The braes of Mar with heather glow,
The healthful breezes o'er them blow,
The gushing torrents from them flow,
That swell the rolling river.
Strong hills that nursed the brave and free,
On banks of clear swift--rushing Dee,
My widowed eyne no more shall see
Your birchen bowers for ever!

Farewell thou broad and bare Muicdhui,
Ye stout old pines of lone Glen Lui,
Thou forest wide of Ballochbuie,
Farewell, farewell for ever!
In you the rich may stalk the deer,
Thou'lt know the tread of prince and peer,
But O! the poor man's heart is drear,
To part from you, for ever!

May God forgive our haughty lords,
For whom our fathers drew their swords!

No tear for us their pride affords,
No bond of love they sever.
Farewell ye braes of broad Braemar,
From bleak Ben A'on to Loch--na--Gar,
The friendless poor is banished far,
From your green glens for ever! 



Романист

Он любил гулять по парку,

взяв чекушку в угловом,

пить горилку или старку,

прикрываясь рукавом,

независимо погоды,

алкогольное пия,

набираться от природы

безмятежности ея.

 

Он кормил сороку в роще,

знался с пьющими людьми,

спал с девицами попроще

(проще некуда – блядьми).

И, романов караваны

сочиняя по ночам,

гонорары за романы,

хоть и редко, получал.

 

Льстил редакторшам-дурищам,

зазывая на пикник.

Все равно остался нищим,

напечатав сорок книг.

Променяв с доплатой двушку

на голимый коммунал,

с барыша завел подружку,

но за мат ее прогнал.

 

Добивал креплёным печень,

от давления краснел

и в такси в холодный вечер

тихо умер, где сидел.

На Хованском в день унылый

я его похоронил.

Заглянул бы на могилу,

если б номер не забыл.       


На конкурс ДК-4 «Считалка»

Салки-догонялки, птичьи перепалки… (7в)

 

Дятел прыгает по груше,

ищет веточку посуше.

Как найдёт, начнёт долбить,

выходи - тебе водить!

 

_____________

 

 

Воробей просил ворону

выйти замуж за него.

а ворона отвечает,

что не любит никого.

Звон-звон-перезвон,

нелюбимый, выйди вон!

 

Королёк просил кукушку

выйти замуж за него,

а кукушка отвечает,

что не любит никого.

Звон-звон-перезвон,

нелюбимый, выйди вон!

 

Голубок просил сороку

выйти замуж за него,

а сорока отвечает,

что его любит одного!

Звон-звон-перезвон,

у нас водит, кто влюблён!

 

______________

 

 

Про ужей  (7г)

 

Уж ужа увидел в луже,

говорит, здорóво, друже!

Слышал я, ужам не хуже

в вашей луже, чем снаружи.

Отвечает тот ужу:

Ты-то – уж,

а я-то – жу.

 



На выписку

За оградою кирпичной,

меж пожухлых тополей

на скамеечке больничной

отвыкаю от болей.

Наблюдаю за мельканьем

крутобёдрых медсестёр,

посетителей с кульками,

басмачей, метущих двор.

Снизошла господня милость,

пусть не спится до утра,

умереть не получилось,

знать, на выписку пора.

Завтра выдадут вещички,

брат подбросит на вокзал,

и на первой электричке –

в глухомань, куда глаза.

Ну, а там сплету корзину,

набодяжу впрок вина.

Хуже нет смотреть на зиму

из больничного окна.


Разыскиваются...

Разыскиваются авторы конкурсных переводов, не победившие в голосовании судей-участников, но, по мнению редакции,  достойные приглашения в рубрику. Нашедшим(ся) просьба обращаться в редакцию НЛ по мейлу: ovsu59@yandex.ru

 

:)

 

 

Денис Беляев, Московская область

 

Кристофер Джон Бреннан,

Австралия

 

ОСЕНЬ

 

Осенний сумрак. Год на ладан дышит.

Колдует смерть над дымом алтаря.

Мир одряхлел и не желает зря

тревожиться, но, вслушиваясь, слышит,

как глухо чертыхается зима,

маня его в беспамятную грёзу...

Над бездною, предчувствуя угрозу,

застыли рощи. Грусти полутьма

лелеет сны бесцветного ума –

его дворцы давно лежат в руинах,

его мечты готовы умереть...

Смиренный царь, он платит дань морозу

короною. У нас, укрытых средь

склоненных рощ, в тенях густых и длинных,

замерзли губы. В ожиданьи вьюги

мы можем только горестно смотреть,

как нимб зимы горит на мрачном юге.

 

 

CHRISTOPHER JOHN BRENNAN

(1870-1932)

AUSTRALIA

 

AUTUMN

 

Autumn: the year breathes dully towards its death,
beside its dying sacrificial fire;
the dim world's middle-age of vain desire
is strangely troubled, waiting for the breath


that speaks the winter's welcome malison
to fix it in the unremembering sleep:
the silent woods brood o'er an anxious deep,
and in the faded sorrow of the sun,
I see my dreams' dead colours, one by one,


forth-conjur'd from their smouldering palaces,
fade slowly with the sigh of the passing year.
They wander not nor wring their hands nor weep,
discrown'd belated dreams! but in the drear


and lingering world we sit among the trees
and bow our heads as they, with frozen mouth,
looking, in ashen reverie, towards the clear
sad splendour of the winter of the far south.

 

11-й конкурс

_______________

 

 

Анна Мамонтова, Климовск, Россия

 

Золотопрокатная машина
Иллюстрация

Уильям Купер (1731-1800)

Литого золота кусок
прекрасен и лучист,
когда его стальной станок
раскатывает в лист.

До тонкой ленты низведён,
унижен и разбит –
ты видишь, как сверкает он?
ты слышишь, как звенит?

Слепую ярость молотков
умеющий простить,
он зла не помнит, он готов
пилюли золотить.

И ты, поэт, творя добро,
очисти от дерьма
всё золото и серебро
и сердца, и ума.

Искусный запусти станок,
чтоб горький голос твой
облечь в сверкающий листок
сусали золотой.

У нас без этого нельзя –
страна, увы, больна,
и правды чистой, как слеза,
не вынесет она.

 

WILLIAM COWPER

The Flatting Mill

An Illustration

When a bar of pure silver or ingot of gold

Is sent to be flatted or wrought into length,

It is pass'd between cylinders often, and roll'd

In an engine of utmost mechanical strength.

 

Thus tortured and squeezed, at last it appears

Like a loose heap of ribbon, a glittering show,

Like music it tinkles and rings in your ears,

And warm'd by the pressure is all in a glow.

 

This process achiev'd, it is doom'd to sustain

The thump-after-thump of a gold-beater's mallet,

And at last is of service in sickness or pain

To cover a pill from a delicate palate.

 

Alas for the Poet, who dares undertake

To urge reformation of national ill!

His head and his heart are both likely to ache

With the double employment of mallet and mill.

 

If he wish to instruct, he must learn to delight,

Smooth, ductile, and even, his fancy must flow,

Must tinkle and glitter like gold to the sight,

And catch in its progress a sensible glow.

 

After all he must beat it as thin and as fine

As the leaf that enfolds what an invalid swallows,

For truth is unwelcome, however divine,

And unless you adorn it, a nausea follows.

 

 14-й конкурс

_____________________

 

 

Покровский Николай, Клин, МО

Огюст Лакоссад
Буря

Качается корабль, и доски бортовые
шатаются, скрипят и стонут, как живые.
Разбит и сломан руль, и рвутся паруса.
Сквозь рёв и грохот волн команды голоса
едва слышны. Насос, хрипя, качает воду,
и грозовая тень ползет по небосводу.

Лишь белый альбатрос – один в небесной мгле –
поверженным несет надежду на крыле.
Но всё чернее ночь, и безысходней схватка,
и солнце в бездне вод сгорает без остатка.

И вот уже, громам и бурям господин,
кромешный смерти дух выходит из глубин,
и медленно за ним, рукой его ведомы,
вздымаются валы огромные, как домы.

Иной, завидев их, кидается в борьбу,
иной зовёт друзей, иной клянёт судьбу,
тот молится в слезах, не веря страшной доле,
тот – за борт, не молясь, терпеть не в силах боле.

А… этот? Кто же он? Меж всеми – одинок,
он здесь, на корабле, но мыслями далёк.
Благослови, Господь, покой его средь шторма.
Не смерти, но тебе душа его покорна.
Благослови вдвойне, когда, тобой храним,
он молится за тех, кто гибнет вместе с ним

 

 

AUGUSTE LACAUSSADE (1815 – 1897)

LA TEMPETE

Rompu le gouvernail! L’equipage en rumeurs

Au bruit des elements va melant ses clameurs.

La voile est en lambeaux, la mer est dechainee;

Cables et mats brises sur la vague acharnee

Flottent. La pompe joue. On entend par moments

Dans les flancs du vaisseau d’horribles craquements.

 

L’air rugit. L’albatros au grand vol circulaire

Plane seul et des vents brave encor la colиre.

Presage affreux! La-bas, comme un dernier espoir,

L’astre plonge et s’eteint sanglant dans le flot noir.

Et l’ouragan triomphe! Et voyez: menaзante,

Une forme, du sein de la houle puissante,

 

Apparait! C’est la Mort! Sur les cretes de l’eau

Elle marche visible et va droit au vaisseau.

Des cris! Des pleurs! Ceux-ci, que l’epouvante enivre,

Roulent pames dans l’onde, et l’onde les delivre.

La, c’est un groupe d’amis plonge dans ses adieux.

Celui-ci prie et tombe en regardant les deux.

 

Quel est ce passager calme sous la tempete?

Que fait-il a l’ecart quand sa tombe s’apprete?

Il regarde, il ecoute, il reve... Heureux celui

Qui peut rever a l’heure ou tout sombre sous lui!

Mais plus heureux qui peut, des pleurs dans la paupiere,

Embrasser un ami, dire a Dieu sa priere!

 

13-й конкурс

______________________________

 

Владимир Востриков, Дрезна, М.О.

Georges Rodenbach
«J'entre dans ton amour comme dans une eglise...»

Мой друг, твою любовь, как божий храм, открыл я,
ступил под гулкий свод и в дымке голубой
смиренною душой увидел над собой
святые небеса и ангельские крылья.

Тебя ли я люблю или любовь саму?
Любя, боготворю престол или мадонну?
Звонят колокола, и сердце вторит звону...
Не всё ли нам равно – зачем и почему?

Мадонны, алтари – до них ли нам, влюбленным,
когда звучит орган в вечерней тишине,
и нежный голос твой поет с амвона мне,
и мой огонь горит свечой перед амвоном.

 

GEORGES RODENBACH  

J'ENTRE DANS TON AMOUR COMME DANS UNE EGLISE...

 

J'entre dans ton amour comme dans une eglise

Ou flotte un voile bleu de silence et d'encens :

Je ne sais si mes yeux se trompent, mais je sens

Des visions de ciel ou mon coeur s'angelise.

 

Est-ce bien toi que j'aime ou bien est-ce l'amour ?

Est-ce la cathedrale ou plutot la madone ?

Qu'importe ! Si mon coeur remue s'abandonne

Et vibre avec la cloche au sommet de la tour !

 

Qu'importent les autels et qu'importent les vierges,

Si je sens la, parmi la paix du soir tombe,

Un peu de toi qui chante aux orgues du jube,

Quelque chose de moi qui brule dans les cierges.

 

11-й конкурс

__________________________

Малахов Игорь Николаевич, Клин


Уильям Г. Дэйвис

Спящие

Еще не пели петухи,
и не брехали псы,
еще не пробили пяти
Вестминстера часы.
Куда ни глянь, кругом была
густая утренняя мгла.

И там, и тут - на берегу
встречались мне во мгле
тела укутанных в тряпьё,
уснувших на земле.
Их на работу не берут.
Они до времени умрут.

Внезапно поезд простучал,
огни вспороли мрак.
Я видел спящих на ходу
угрюмых работяг.
По два десятка на вагон -
их всех сковал смертельный сон.

Во мглу могильную состав
катил на всех парах.
Казались спящие в пути
усопшими в гробах.
Их всех прикончит тяжкий труд.
Они до времени умрут.

 

WILLIAM HENRY DAVIES (1871 – 1940)

 

THE SLEEPERS

 

As I walked down the waterside

This silent morning, wet and dark;

Before the cocks in farmyards crowed,

Before the dogs began to bark;

Before the hour of five was struck

By old Westminster's mighty clock:

 

As I walked down the waterside

This morning, in the cold damp air,

I saw a hundred women and men

Huddled in rags and sleeping there:

These people have no work, thought I,

And long before their time they die.

 

That moment, on the waterside,

A lighted car came at a bound;

I looked inside, and saw a score

Of pale and weary men that frowned;

Each man sat in a huddled heap,

Carried to work while fast asleep.

 

Ten cars rushed down the waterside

Like lighted coffins in the dark;

With twenty dead men in each car,

That must be brought alive by work:

These people work too hard, thought I,

And long before their time they die.

12-й конкурс

________________________________

 

Крылов Алексей, Санкт-Петербург 

Дилан Томас (1914 – 1953)
Пока ты не смирился с темнотой


Пока ты не смирился с темнотой,
пока горит огонь в твоей груди,
не кончен бой под гаснущей звездой.

Неважно, что, изверясь, разум твой
не видит ни просвета впереди,
пока ты не смирился с темнотой.

На гребне лет о доблести былой
печалиться над бездной погоди –
не кончен бой под гаснущей звездой.

Языческое солнце над тобой
стоит, как прежде, мрака посреди,
пока ты не смирился с темнотой.

Пока в глазах у гордости слепой
горят метеоритные дожди,
не кончен бой под гаснущей звездой.

Борись, отец, с баюкающей мглой.
Кляни меня, но в ночь не уходи!
Пока ты не смирился с темнотой,
не кончен бой под гаснущей звездой.

 

DYLAN THOMAS (1914 – 1953)

Do Not Go Gentle Into That Good Night

 

Do not go gentle into that good night,

Old age should burn and rave at close of day;

Rage, rage against the dying of the light.

 

Though wise men at their end know dark is right,

Because their words had forked no lightning they

Do not go gentle into that good night.

 

Good men, the last wave by, crying how bright

Their frail deeds might have danced in a green bay,

Rage, rage against the dying of the light.

 

Wild men who caught and sang the sun in flight,

And learn, too late, they grieved it on its way,

Do not go gentle into that good night.

 

Grave men, near death, who see with blinding sight

Blind eyes could blaze like meteors and be gay,

Rage, rage against the dying of the light.

 

And you, my father, there on that sad height,

Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.

Do not go gentle into that good night.

Rage, rage against the dying of the light.

 

15-й конкурс

_________________________________


Елена Веллу, Звенигород

Руперт Брук (1887-1915)

Солдат

Не повторяй – он умер на чужбине.
Пусть Англией пребудет на века
клочок земли, где пепел мой отныне
стучится в мир из каждого комка.
Мой добрый прах, вобравший от рожденья
английских роз пьянящий аромат
и пыль дорог, и ветра дуновенье,
и свежесть рек, и солнц кадильный чад.

Скажи, что это сердце, зло исторгнув,
биением надмирного ума
вернёт земле сторицей дар чудесный,
всю прелесть дум, видений и восторгов,
всю радость дней, что Англия сама
сердцам дарила с нежностью небесной.

 

RUPERT BROOKE  (1887 – 1915)

 

The Soldier

 

If I should die, think only this of me:

That there's some corner of a foreign field

That is forever England. There shall be

In that rich earth a richer dust concealed;

 

A dust whom England bore, shaped, made aware,

Gave, once, her flowers to love, her ways to roam,

A body of England's, breathing English air,

Washed by the rivers, blest by the suns of home.

 

And think, this heart, all evil shed away,

A pulse in the eternal mind, no less

Gives somewhere back the thoughts by England given;

Her sights and sounds; dreams happy as her day;

And laughter, learnt of friends; and gentleness,

In hearts at peace, under an English heaven.

 

17-й конкурс

_____________________________

Олег Суворов, Москва 

ШАРЛОТТА МЬЮ

ПРИЗВАНИЕ

В уютных креслах у камина,
Придвинувшись поближе к очагу,
Нащупав сонно кочергу,
Глядели мы, золу развороша,
На угли цвета тусклого кармина,
Забыв о солнце над трубой камина...
Когда неясный звук
Услышала душа –
Как будто стон, как будто зов снаружи...
Нам сердце обожгло дыханье стужи,
И ветер ледяной под сонный кров
Влетел, дохнул и был таков.
Он послан светом? тьмой? – сказать я не могу:
Ни росчерка на девственном снегу...
Но времени разорванные звенья
Сомкнулись. Наша дверь –
Распахнута от дуновенья.
Наш путь теперь
Туда – в пургу,
Где холоден и страшен
Томится мир меж тайных стен и башен
Сомнений и вражды. Очаг погашен.
Во мрак, в пургу!
И знать я не могу,
Кем призваны и что начертим на снегу...

 

CHARLOTTE MEW  (1869-1928)

 

THE CALL

 

From our low seat beside the fire

Where we have dozed and dreamed and watched the glow

Or raked the ashes, stopping so

We scarcely saw the sun or rain

Above, or looked much higher

Than this same quiet red or burned-out fire.

To-night we heard a call,

A rattle on the window-pane,

A voice on the sharp air,

And felt a breath stirring our hair,

A flame within us: Something swift and tall

Swept in and out and that was all.

Was it a bright or a dark angel? Who can know?

It left no mark upon the snow,

But suddenly it snapped the chain

Unbarred, flung wide the door

Which will not shut again;

And so we cannot sit here any more.

We must arise and go:

The world is cold without

And dark and hedged about

With mystery and enmity and doubt,

But we must go

Though yet we do not know

Who called, or what marks we shall leave upon the snow.

 

10-й конкурс



После лета

К сентябрю запахло сеном,

закружился лист,

в синем воздухе осеннем

белый пар повис.

 

Натекла вода в овраги,

стала как стекло,

крепко выросли в продмаге

цены на бухло.

 

Встал автобус из района,

зацвела река,

подстрелили почтальона

из дробовика.

 

Толубеевых пацанка

вспухла животом,

у меня в подвале банка

лопнула с вином.

 

Черемисиных тойота

продавила гать –

лезли пьяные в болото,

звали помогать.

 

Злились, что не помогаю,

в пустоту смотрю,

целый день сижу, моргаю,

иногда курю.

 

Жизнь распалась на крупицы:

пеночка свистит,

сердце бьётся, лист кружится,

белый пар висит.



Ода на обмен дружескими дарами

У менеджера по продажам

известной фирмы «Адидас»

(он – пьяница с огромным стажем,

и дружба связывает нас)

разжился я мячом футбольным

в подарок. Мог бы и купить,

но вот пошёл путём окольным,

гешефт устроил с другом школьным,

не всё с ним сукой водку пить.

 

Мячишко - мелкий по размеру,

корпоративный сувенир,

заказан, видимо,  к «нью-йеру»

Когда то мы таким в дыр-дыр

гоняли  до самозабвенья,

сбежав с уроков по весне.

«Я помню чудное мгновенье…»

Жаль, той и этой жизни звенья

никак не связаны во мне.

 

Не связаны, как этот мячик

с ЛЧ не связан и ЧМ

и ничего для них не значит,

и не обязан им ничем.

Похож и только, он вовеки

игры не нюхал и травы:

не все ручьи впадают в реки,

не все варяги вхожи в греки,

не все талантливы, увы.

 

Мне лично не хватило дара

себя забыть для славных дел,

а друг мой с «Бурей» из Кизляра

дошёл почти до ПФЛ.

Но тут судьба, отбросив сказки,

внезапно предъявила иск –

за все хрящи, суставы, связки

два перелома, год в коляске

и в ДЮСШе выбитый мениск.

 

Мол, не горюй – расчет на кассе.

Но духом форварды крепки!

Не всем продажи в «Адидасе»

доверят пьянству вопреки.

Не все, кто впаривает кеды

дороже лаковых штиблет,

готовы  праздновать победы

за чаркой дружеской беседы

с кентами давних школьных лет!

 

Не все подарят другу мячик,

не всем подарит друг в ответ

оплаченные из заначек

«Мои стихи за двадцать лет».

Пусть наша дружба вечно длится!

Пусть этот мячик дармовой

всего превыше мною чтится,

а у него в шкафу пылится

мертворождённый томик мой!



На смерть поэта-переводчика

Не плюйте в ямину отверсту,

но припишите к некрологу:

«Старался быть он ближе к тексту,

а надо было - ближе к Богу».



Итоги Конкурса ДК-3 Загадка

Лукошко. Несколько слов по итогам конкурса ДК-3 «Загадка» от координатора конкурса Аси Михайловны Сапир:

 

Владислав Кузнецов объяснил, что означает слово "Лукошко"

Шкатулка, сплетённая из лубка, с двойным или даже тройным

дном смыслов, нам показалась вполне подходящей для того,

чтобы не только разместить в ней нынешние загадки, но и

пополнять его в будущем.

Мне же хочется сказать несколько слов о конкурсе, о его

участниках и о моих коллегах - замечательной мини-редакции.

Хороших загадок, по определению, не может быть слишком много.

Мы работаем в трудном жанре - поэтической миниатюры. В ней не

только спрессован и сжат пружиной сюжет, но и особое отношение

к слову. Оно дожно быть прицельно точным, должно стремить сюжет

не вширь, а вглубь. Ни одного лишнего, не работающего на образ слова!

Кроме того - в детском стихе, в миниатюре тоже, - должна быть дидактическая составляющая. Ведь стихи учат - открывают мир с новой, прежде незнакомой

стороны. Вот почему миниатюра - это трудно. Даже те, кто показал себя

мастером миниатюры, не всегда могут  выполнть все её требования.

Написать загадку трудно, если оставаться на уровне требований

к поэтической миниатюре. Трудно сочетать и "обиняк" (В.Даль),

и выдумку, и игру воображения, предполагающую ответную игру и

ответное воображение. И - отвечать всем требованиям истинной поэзии.

Только сюжет - круче, язык - лучше, воображение - смелее, и образ -

рельефнее. А ещё загадка должна быть рассчитана не на один уровень

восприятия, не только на сегодняшний  уровень, а как бы загадана впрок.

К таким загадкам этого конекурса относятся несомненно математические

загадки.

Особо хочется сказать об атмосфере конкурса. Это мгновенная реакция

(хочется сравнить со спортивной) на вызов, подначивание, остроумную реплику.

К счастью, мои коллеги, члены жюри, каждый по-разному, но воплотили эти качества.

По-разному: Владислав Кузнецов, обладая парадоксальным умом,

по- своему. Ирина Пантелеева, сохранившая мудрую наивность детскости,

- по-своему. Они много сделали для создания и упрочения подобной атмосферы -

остроумной игры, игры творческой.

Я благодарна им за их преданность Детской комнате и её заботам: конкурсам,

их течению, восприятию их сайтом, существенным просчётам,в том числе и по

вине администрации.

Именно ею внесены самые существенные предложения о том, как улучшить работу Д.К., например, предложение о необходимости ставить картинки (какая же детская поэзия без них!) самими авторами, а не только Руководителем проекта.

В то же время хочу отметить заметное влияние наших требований на целый ряд

поэтов, пишущих для детей. Оно сказывается как раз в тех деталях, о которых говорилось выше. Если раньше мы читали километровые вирши, где было всего помаленьку и обо всём, так что утрачивалось представление о сюжете и теме, то теперь стихотворения того же автора стали динамичнее, а значит, более соответствующими названию детских.

Каждый конкурс, к счастью, это открытие нового автора. Открытием нынешнего конкурса несомненно стал Аркадий Брязгин. Он был известен и прежде как талантливвый автор детских стихов. Но с нашей мини-редакцией работал впервые.

Он попал в ту творческую атмосферу конкурса, когда общение - это и соревнование, и высекание новых смыслов, и дружеское подначивание, опять-таки высекающее искры вдохновения. Атмосфера эта сложилась не сегодня, много сделали для её возникновения

и Владислав Кузнецов, и Ирина Пантелеева, и Аркадий Шляпинтох, и на одном из этапов Димир Стро. Но на этом конкурсе подобная атмосфера способствовала рождению особого жанра: Загадки- Отгадки.

Когда я впервые прочла присланную на конкурс одну из "ЗАГАДочных россыпей" А.Шляпинтоха, я подумала: неудача - в каждой загадке, казалось, недостаёт какого-то решающего признака - единственного, по которому угадывается отгадка.   НО уже через короткое время оказалось, что недостаток - это благо. Конкурсанты наполнили эти пробелы значениями, открывшими второй и третий смыслы (второе и третье дно) с помощью отгадок. Было и остроумно, и находчиво, и неподдельно весело.

Наш конкурс в этом смысле - единственный. Соответствовать этому уровню игры трудно.

Замечательно проявили себя в конкурсе такие опытные участники, как Галина Булатова.

Её "ноу-хау" - новое направление, составившее содержание отдельной страницы - Техно-загадки. Как всегда, прекрасно выступил наш всегдашний друг, участник и помощник Никита Винокуров. Его загадка о самолёте (старая загадка, назвал он её), по меткому слову В.Кузнецова, "вечна, как небо". Загадка стилистически очень хорошо проиллюстрирована И.Пантелеевой.

Значит, не исчерпан потенциал постоянных участников конкурсов!

 

На сайте есть уникальные дарования. Я имею в виду прежде всего Семёна Островского, замечательного детского поэта. Но работа на конкурс - командная, нужно ли припрягать "трепетную лань" к "коню".!? Думаю, что уникальное должно остаться уникальным и в этом качестве сбережено. Если только сам автор не захочет попробовать себя работающим в команде. Милости просим!

Несколько слов о наградах. Нам обещаны Грамоты. Я всегда теряюсь перед раздачей наград.

Зная, насколько трудна работа конкурсанта, я бы отметила Грамотами всех, кто украсил своими творениями Лукошко (я исключаю себя из общего списка). Но повторяю: если надо дать Грамоту Первой степени, и только одну, я бы вручила её А.Брязгину.

 

Себя я считаю вознаграждённой вдвойне: во-первых, мне радостно наблюдать, как работают конкурсанты. Во-вторых ...

Вот об этом - "во-вторых" - хочу рассказать.

В Лукошке помещены мои стихи из цикла "Зоопарк". Первоначально они были напечатаны на моей странице на сайте. Несмотря на то, что они были без картинок, они стали сразу очень популярными. Они публиковались тремя частями. В целом их посетло около 10 тысяч человек. Затем при помощи спонсора (моего бывшего ученика) были изданы две книжки - "Зоопарк" и "Азбука" в количестве 2.000 экземляров. 1850 экземпляров мы подарили Российскому Детскому Фонду. (Подчёркиваю - Российскому, а не, скажем, Американскому - для желающих изучать русский язык). Российский Детский фонд прислал нам официальное письмо-отчёт о судьбе книжек. Все 1850 экземляров были розданы в качестве подарков детям, приглашённым на ёлку в Кремль.

Оставшиеся немногочисленные экземпляры поступили в наше распоряжение: спонсора, замечательной художницыа - иллюстратора с Алтая и моё. Юлия Неприятель, так зовут художницу, писала мне, что наши книжки взяты в музей Василия Шукшина в Сростках.


Хочу отметить рисунки Ирины Пантелеевой (Свечниковой) - она выступила на этом конкурсе главным иллюстратором. Они - детские. Некогда, когда мои ученики среднего
звена проявили повышенный интерес к иллюстрации произведений, мне пришлось поинтересоваться, а что это такое - детский рисунок? Пришлось поинтересоваться
техникой его и даже кое-что изобретать вместе с детьми. А подтолкнуло меня к этому
следующее обстоятельство. Когда дети защищали свои рисунки, они порой находили в них
то, чего я не видела.  Мне пришлось учиться видеть рисунок глазами детей. Ирине Пантелеевой это вИдение дано. И это оказалось благом для Д.К.

Я вполне разделяю чувства И.Пантелеевой, с грустью провожающей закончившийся конкурс. Но вместе с тем, у меня появилась надежда на то, что конкурсам - быть и впредь.


Итак, нам дано 4 грамоты. Ими награждены Аркадий Брязгин, Аркадий Шляпинтох, Галина Булатова, Ирина Пантелеева.

Хочу от себя добавить, что размещение в Лукошке - само по себе награда.


Мы обещали, что Лукошко может пополняться и впредь.

Настало время прописать процедуру пополнения Лукошка:

1.Подача автором заявки.

2.Рассмотрение заявки мини-редакцией.

3.Мнение всей редакции должно быть единым при вынесении вердикта.


Ждём заявок!

Координатор конкурса Ася Сапир

 

 

Следующий конкурс - Считалочка



Собачья жизнь

Дневник спаниеля Филла ( 90-е гг.)

 

Болонка Моня

занималась сексом

с овчаркой Рексом.

У Мони дома

есть видак,

она видала,

что да как…

 

Рекс задурил:

с утра залез в помойку,

облаял Моньку

и сбежал к дружкам на стройку.

А к Моне подкатил

придурок-пинчер Рафик

и говорит:

«Не плачьте, Моня, на фиг…»

 

Гроза двора,

огромный дог Данила,

купался в ванне

и нажрался мыла.

А таксы Чук и Гек

всегда скулят и воют,

когда их моют.

 

Чук – бывший диссидент:

во времена застоя

он обо…ал  портрет

четырежды героя.

Хозяин Чука,

воспитатель диссидента,

теперь по слухам

в аппарате президента.

 

Фарук-афганец,

отбежав в конец аллеи,

сказал, что доберманы

все – евреи.

Что взять с бедняги?

У него, Фарука,

в Афгане был гарем,

что ни жена, то – сука.

 

Вчера мы вспоминали

вкус печенья

и колбасы

горячего копченья.

А все же

после вашей перестройки

помойки уж не те,

не те уже помойки…

 

1993 г.



Старая загадка

В синем небе паровоз

без колёс.

Вместо чёрного за ним

белый дым.

Между тучками

болтается…

 

Подскажи,

как называется?

 

- - -

Конкурс загадок ДК-3

(Номинация - загадка, воспроизведённая взрослым)


Старая загадка



В синем небе паровоз

без колёс.

Вместо чёрного за ним

белый дым.

Между тучками

болтается…

 

Подскажи,

как называется?

 

- - -

Конкурс загадок ДК-3

(Номинация - загадка, воспроизведённая взрослым)


Вослед «Гесперидам» Роберта Геррика

Победителю

 

Какую бы медаль тебе ни дали,

две стороны у той медали.


 

На плохой перевод

 

Не зря самой идее перевода

противится поэзии природа.


 

Юноше

 

С девицами будь скромен, но не робок –

рождённый штопором не бегает от пробок!



"ДК-2": Самолёт. Обманули.

На конкурс "Устами младенца" - 2



1. Самолёт


Маме пишет Самолёт:

«Я достиг больших высот!

И теперь по небесам,

мама, я летаю сам!

Сам везде летаю,

лётчика катаю…»




2. Обманули


Сказала мама:

«Тот взрослее,

кто одевается

теплее!»

 

…Но с шарфом маминым

на шее

я всех на горке

малышее!




Устами младенца...

От Саши Черняевой, теперь уже 6-ти лет:

 

1.Папа собирается  в командировку в  Лондон…

 Саша:  - Только не ходи на приём к английской королеве, очень у них там всё туманно…  

 

2. - Опять папа включил свою странную музыку!

- Что же в ней странного?

- Гитаризму много.

 

3. Объясняет маме:

- Слово-паразит –  это прыщ на теле красивого русского языка!

 

:)



Что такое кавардак?

Что такое кавардак?

Это если всё не так? 


Или, может, это если

спит щенок у папы в кресле? 


Или если мы играли,

а игрушки не убрали? 


Мама, это - кавардак?

Папа, так или не так?

 

Папа с мамою плечами

пожимая, говорят:


- Кавардак? Ну да, встречали

пару дней тому назад.

Только он совсем другой…

 

- А какой, какой, какой?

 

Тут сестра пришла из школы,

говорит: - Ну, ты чудак!

Кавардак всегда весёлый.

Он же клоун - кавардак!

Непоседа непослушный,

приставала хохотушный.

Всё вверх дном перевернёт,

сядет на пол и поёт:


«Кавардак я, кавардак,

кувыркаюсь, как дурак!

Мне б давно кавардаку

спать в кроватке на боку,

а не прыгать за щенком,

по квартире кувырком…»

 

Ты ведь тоже с ним знаком.

 

- Я  знаком?

С кавардаком?!

- закричал я. -

 Ты о ком…?!


(Извиняюсь, не получилось вписаться

в конкурсный объём, но всё равно приятно

поучаствовать вне конкурса :)


На конкурс "Устами младенца"

Саша Черняева (5 лет):

- Поздравляю всех со светлым праздником Пасхи! И чтобы все были счастливы и здоровы! И Господь бог тоже.


Тайна реки Бузент. Юджин Ли-Гамильтон

Сотни лет над усыпальней,
где почил великий Гот,
слышен лепет поминальный
по камням бегущих вод.

В бронзе, се́ребре и злате -
в трех гробах, один в другом,
лег под вечное заклятье
Аларих на дне речном.

Сбрось, Бузент, немотства бремя -
клад завещанный открой!
Грех тебе отпустит время
тайны, преданной тобой!

Ночью мрачною к могиле
устремился твой поток,
волны Варвара сокрыли,
и речной занес песок.

С треском факелы горели,
короля ведя во тьму.
Готы у речной постели
воздавали честь ему.

И холодный луч в тумане
озарил волну и брег,
и воззвали ариане
к молчаливейшей из рек:

«Лишь тебе, Бузент, мы верим!
Ты вернее, чем земля,
охранишь последний терем
Алариха-короля!»

«И покуда, как зеницу,
славу Гота мир хранит,
драгоценную гробницу
пусть никто не разорит!»

Так рекли и в путь пустились,
и не ведал мир о том,
где и как они простились
с разорившим Рим вождем.

Смертным сном на дне глубоком
он уснул... Вослед за ним
был под варварским потоком
похоронен вечный Рим.

Но ни свевов, ни вандалов,
ни ломбардов короли
столь невиданных причалов
в смертный час не обрели.

Ты, Бузент, служил покою
все четырнадцать веков,
был надежною бронею
Алариху твой покров...

Так зачем, храня заветы,
шепчешь, душу бередя,
в ухо чуткое поэта
имя готского вождя?




Eugene Jacob Lee-Hamilton
(1845–1907)

THE SECRET OF THE BUSENTO.

Deep beneath the flowing river
Sleeps the great Barbarian King,
While his requiem for ever
Overhead the waters sing.

There from man by nature guarded,
Was he laid in days of old,
In a triple bier enshrouded,
Wrought of silver, bronze, and gold.

Say, Busento, thou its keeper,
Where lies Alaric the Goth?
Thou hast sworn to hide the sleeper?
Time absolves thee of thy oath.

In the dead of night they brought him
To the startled river--bank;
While the world still living thought him,
They the coffined monarch sank.

By the torches' light they laid him
Deep within its rocky bed,
And a last farewell they bade him,
Him the greatest of their dead.

Ere the pearly light of morning
On the little party broke,
The Arian Chiefs a word of warning
To the listening River spoke:

``Our nation's richest treasure
To thy bosom we confide;
Let thy depths no stranger measure,
But the King for ever hide.

``As thy water onward dashes,
Let it keep his tomb from shame;
In thy charge we leave his ashes,
In the world's his endless fame.''

Thus in manner strange and hurried,
Under night's protecting wing,
Those stern Gothic warriors buried
Alaric their mighty King.

As the stream's retarded current
Rolled o'er his eternal home,
So the great barbaric torrent
Rolled on o'er the grave of Rome.

Goth and Vandal, Sueve and Lombard,
Hun and Alan, wave on wave,
None of all their kings unnumbered
Had as grand or safe a grave.

Guardian of a lonely glory,
Well hast thou the secret kept,
Fourteen centuries of story,
Undisturbed the Goth has slept.

Noble river, none could firmer
Keep his plighted word than thou;
Alone the poet in thy murmur
Hears the name of Alaric now.


Война сонетов *

Федерико Баррето (Перу)

Жертвенный алтарь

Утёс Эль-Морро, страж морских ворот.
Он, словно лев, улёгся на просторе.
Главу подъяв, сурово смотрит в море
и будто бы добычу стережёт.

Давным-давно, его у этих вод
титаны возложив себе на горе
подножием крутым с богами в споре,
ярясь, достать пытались небосвод.

Как жертвенный алтарь лежит утёс.
Здесь Болоньези принял смерть без страха,
как на Голгофе некогда Христос.
Он был титаном с волею стальной
и в памяти людской, восстав из праха,
как мученик прославлен и герой.

_____________________


Сальвадор Альенде Кастро (Чили) **

Эль-Морро

Пусть он, как спящий сторож у ворот,
всё перекрыв, разлёгся на просторе,
над ним чилийский флаг теперь, и море
чилийский флот прилежно стережёт.

Доказано с лихвой у этих вод,
что ненависть и злость приносят горе,
что храбрость побеждает с ними в споре
и, если надо, сдвинет небосвод.

Угрюм и одинок крутой утёс,
где столько храбрецов легло без страха,
приняв земную муку как Христос,
не дрогнув перед лавою стальной.
Их знамя со звездой зовет из праха,
и каждый в нашей памяти – герой.

________________

*- отголосок Второй тихоокеанской войны между Чили и Перу, в результате которой город Такна (родной город перуанца Федерико Баррето) оказался под чилийской оккупацией вплоть до 1929 года. Местное перуанское население сопротивлялось насильственной чилизации, что нашло своё отражение и в литературных баталиях между чилийскими и перуанскими изданиями, выходившими в то время в Такне.

**- отец будущего чилийского президента Сальвадора Альенде Госсенса


_________________


El Altar del Sacrificio
por Federico Barreto (1914)

El Morro se levanta soberano
y parece, en la playa que represa,
un león que acechara alguna presa,
tendido en las orillas del Oceano.

Su origen, para mí, no es un arcano.
Los titanes, ardiendo en rabia aviesa
le pusieron allí tras ruda empresa,
para tocar el cielo con la mano.

Sobre ese altar inmenso y solitario,
Bolognesi, el titán de alma de acero,
sucumbió como Cristo en el Calvario.

Y hoy, tanta gloria de los dos se expande
que al recordar al mártir y al guerrero,
nadie sabe decir cuál fue más grande.
________________

El Morro.
por Salvador Allende Castro

No obstante que se alzaba soberano
en la playa sirviendo de represa,
los chilenos hicieron fácil presa
de ese inmenso atalaya del Oceano.

Desde entonces para nadie es un arcano
que, contra el Odio y la Maldad aviesa,
siempre triunfa el valor, aunque la empresa
sea tocar el cielo con la mano.

Sobre el peñón inmenso y solitario,
donde hizo estragos el mortal acero
y héroes mil hallaron su Calvario,

Hoy brilla ufana y su esplendor se expande,
desde el invicto tricolor guerrero,
de todas las Estrellas la más grande.


6. Моё замужество

(Из записей Лели Васильчиковой)

Мама моя, Прасковья Никитишна Васильчикова, урождённая Гусева, рассказывала так:
«Знакомая из Харькова приехала ко мне в Новую Баварию и говорит: «Дочка твоя бережёная второй аборт сделала. Ходит к ней какой-то. Из большевиков». Приехала я в Харьков. Вхожу в её комнату. На дочкиной кроватке лежит молодой мужик в гимнастёрке и сапогах и смотрит на меня. А доченька сидит на корточках перед железной печкой-буржуйкой и подкладывает в огонь чурочки. Мужик, оказывается, не просто лежит на чужой постели в сапогах. Он, оказывается, поэт и сочиняет стихи».

Так рассказывала мама. Сама я этого не помню, а из тогдашних его стихов вертится в памяти что-то такое:

«Две ласточки вьются у белых ворот.
Бронзовая девушка к морю идёт.
Лёгкую тень её на песке
перегоняет роза в руке...» и т.п.

Посвящалось это «Невесте», т.е. мне.

Жила я тогда с няней. Жила спокойно, пока не сделала непоправимой глупости. Приволокла к нам домой, к нянечке, малолетнего оборвыша Жоржика, за которым скоро последовал и его старший брат. Ужас! Худой, больной, лохматый! Страшный он был. Малярия. Мама приехала, и он ей не понравился. Но ей ничего не оставалось, как лечить. Вылечила. Когда выздоровел, сразу по какому-то поводу сказал ей: «Колесовать такую мать надо». Без меня, один на один. Мама мне рассказала. Я не знала этого слова. Мама объяснила, что в старину на колесе до смерти наказывали провинившихся. И засмеялась.

Он был смертельно ревнивый и водился с неким Львом Крайним, которого откуда-то прислали для оздоровления нашего морального климата и искоренения белогвардейских мыслей. Поселился Крайний на Дворянской улице, в центре. «Наш» стал туда похаживать, стал приводить оттуда приятелей к нам, в нашем доме впервые появилась на столе водка. Мама при гостях ему сказала: «Завтра забирайте Жоржика и уходите, уходите!». Он спросил: «Куда же?» Жоржик плакал, вцепившись в нянин подол, он не хотел уходить.

Мне было как-то безразлично и всё равно. Как заимела мужа, стало одиноко. Девчонки его боялись. Перестали ко мне ходить. А мой приятель Сюня попросил показать мужа. Привела, показала. Муж был с высокой температурой, снова малярия. Лежал на полу, на папиной шубе, под притолокой со знаменитыми толстовскими изречениями. Сюня вмиг всё оценил. «Ты дура», - сказал он и ушёл.

Мама купила для Жоржика козу Мезю, няня её доила, и у Жоржика всегда было свежее молоко. Няня его откормила. В обществе сверстников он не нуждался. Больше всего любил играть в ответственного партийного работника с кабинетом, с вызовом в кабинет сотрудников. Он с ними очень умно и хорошо разговаривал. Вообще, прекрасно читал и писал.

А муж стал невозможным. Устраивал сцены ревности. Мама его жалела и говорила: «Попробуйте пожить врозь, посмотрите, как быть дальше». Как хорошо стало, когда он отправился командировку. В новой сорочке. Няня её выкроила, а я сшила первый раз в жизни. Приехал из командировки без сорочки, в куртке солдатского сукна на голом теле. Подарил сорочку «очень нуждающемуся прекрасному товарищу». Он был добрый человек, этого у него не отнять. Мама нарядила его в рубаху-косоворотку, а воротник солдатской куртки я обшила кусочками бархата. При всём том генеральские брюки с широкими ярко-красными лампасами. Девчонки видели его на станции, прибежали: «Какой у тебя интересный муж!». Они к нему не подошли. Он с ними не поздоровался. Вероятно, от застенчивости.

Муж мой принёс первую получку, спросил, кому отдать: мне или маме. Я сказала, что мама всё отдаёт няне: мама не любила вести хозяйство. Он отдал няне, няня маме, мама мне, никто не знал, что делать с этим множеством денег. А жена аптекаря, мамина приятельница Клара Наумовна Эйзеншток сказала; «Что делать? У вас двое мужчин, и оба голодранцы. Вас это не смущает?». Сказала, что издалека видно, что он порядочный человек, и не вздумайте его прогонять. В такое время такой муж – надо постараться его полюбить. На него вся улица смотрит, а вы не замечаете!

Так рассуждали мамины друзья Эйзенштоки. А мне, между прочим, нравился их племянник Яша!

Записал Винокуров Н.С.


4. Паня и Чехов

(Из записей Лели Васильчиковой)

Владимирская губерния исстари славилась стремлением к наукам и чтению книг. Собирал книги и мой дедушка Никита Иванович Гусев, деревенское прозвище Чудаковы. Видать, от него к дочери перешла любовь к чтению. Она, Паня, быстро выучилась грамоте и с пятнадцати лет сама учила ребятишек в деревне и в селе Палех. Таких тянущихся к наукам тогда называли «стремящиеся», в моде было это слово. У неё и прозвище было «Ломоносов». Друзья и подруги сбивали её ехать в Москву продолжать науки. А братья ушли из дому раньше, они стали революционерами-анархистами. Старший по заданию подпольщиков поступил письмоводителем в Севастопольскую тюрьму, чтобы готовить побег политических заключённых.

Среди школьных деревенских учителей было много семинаристов, не пожелавших после духовной семинарии идти в священники. Они и сбили маму ехать в Москву, но и надоумили, и помогли с устройством в студенческое общежитие «Ляпинку». Ляпины были благотворители из купцов. Они построили дом, где обитала учащаяся молодёжь того времени – студенты и курсистки. У кого не было денег снимать квартиру, шли к братьям купцам Лялиным и получали от них бесплатное проживание в общежитии, постель, обед и чай. Мама нет-нет да и вспоминала с большой теплотой десятивёдерный ляпинский самовар и утренний чай со свежими баранками. У неё долго хранилась фотография одного из братьев Ляпиных с его автографом на обороте.

Мама поступила на курсы повивальных бабок при Мясницкой больнице и скоро стала в учёбе на хорошем счету. Даже театры посещала. Ходили через всю Москву пешком, гривенник на извозчика был недоступной роскошью.

На Москве то здесь, то там устраивались благотворительные вечера, на них выступали писатели, артисты, другие люди искусства, а собранные деньги шли на содержание неимущих студентов и курсисток. Для устройства одного такого вечера надо было пригласить писательницу Татьяну Щепкину-Куперник. Это поручили двум курсисткам, маме и её подруге Гаше. Они пришли по сказанному адресу, постеснялись у дверей, пошептались и позвонили. Открывшей им женщине, хором сказали: «Здравствуйте, Татьяна Львовна!». Женщина улыбнулась: «Откуда вы такие, девочки?» и пригласила в дом: «Пожалуйте, барышни, входите!».

В просторной передней сидел на сундуке мужчина. На глазах стёклышки-пенсне. Сундук был покрыт красивым красным ковром. Мужчина подвинулся, освобождая им место, но Паня с Гашей сесть постеснялись. Мужчина улыбнулся. «Нянюшка, - сказал он женщине, – будем теперь втроём ждать куму».

- Потом, - говорила мне мама, - оборотился к нам и спросил, по каким же делам мы пришли. Мы рассказали ему про благотворительный вечер, но стеснение не проходило, и мы торопились уйти. Он обещал непременно дождаться «куму», так он называл Татьяну Львовну, рассказать ей всё, как мы ему рассказали, и попросить за нас. Потом сказал: «Давайте же познакомимся!»

Как он так сказал, я осмелела и первая ему руку сунула, говорю: «Она вот Гаша, а я Гусева Прасковья». – «А я Чехов», сказал он. Почему-то помню только, что мы пятились к дверям задом, пока не упёрлись, и Чехов Антон Павлович был вынужден нам помочь, подошёл и со смехом отворил дверь. Выбежали мы на улицу, Гашка шепчет: «Какие! Он, поди, жених ей!». Я сказала: «Ну какой жених! Стёклышки с глаз того и гляди свалятся. Кум он ей!» Пока домой шли, жалели, что не остались на сундуке посидеть. Испугались. Это ведь не кто-нибудь, Чехов! В общежитии все наперебой нас расспрашивали, и мы с Гашей возгордились невероятно, пересказывая, что и как было, что и как он сказал. Ведь Чехов!

На том же благотворительном вечере мама познакомилась со студентами Московского университета Кашиным и Васильчиковым (тогда у молодых было принято называть друг друга по фамилии). Мой будущий папа Николай Викторович Васильчиков жил с Ваней Кашиным на Большой Бронной, снимали комнату на двоих. Оба они были социал-демократами. Скоро обоих арестовали и исключили из университета. Ванечка Кашин уехал в эмиграцию, в немецкий город Мюнхен, и не вернулся. А папа был посажен в Таганскую тюрьму, потом выпущен и выслан из Москвы. Умер он в 1911 году от тифа во время эпидемии, в селе Гряково Валковского уезда, где работал земским врачом, всё-таки окончив университет (Харьковский) после неоднократных исключений, тюремных заключений и ссылок.

Записал Винокуров Н.С.


3. Купеческая дочь

(Из записей Лели Васильчиковой)

Может, кто из вас помнит громадный старый дом на углу Тверской и Пушкинской площади? Там в нижнем этаже устроены были магазинчики – театральный и цветочный и актёрское кафе с уютным залом. Некто Прокофьев, бывший владелец бывшего магазина «Сыр и масло», как-то сказал мне, наблюдая с Тверского бульвара за снующими у дома прохожими: «Люди жили. Жили люди. Умели жить крупно. Ваш дедушка, досточтимый гвардии ротмистр Васильчако́в за одну ночь профуфырил сей дом в картишки».

Кроме упомянутого дома, Виктор Николаевич «профуфырил» в карты ещё два дома в Москве. Надо было срочно поправлять финансы, он огляделся в поисках невесты. Включилась в поиски родня, знакомые и даже любовницы. Долго ли – скоро ли, нашли невесту в богатом купеческом доме Савельевых.

Занятная была семья, и в историю Москвы впечатанная в буквальном смысле этого слова. Пращур Савельев отличился в июле 1812 года, когда московские купцы жертвовали больше деньги на войну с Наполеоном. Савельев пожертвовал 25 тысяч рублей и вместе с другими купцами-жертвователями был награждён медалью Отечественной войны. Их имена впоследствии, при возведении храма Христа Спасителя, были выбиты на стенах храма.

Его внука Ивана Савельева, московского булочника-кондитера, картинно описал Гиляровский. Мол, чудак был и гордец, несмотря на долгополый сюртук и сапоги бутылками. В его булочной на Покровке всё делалось по «военно-государственному». Себя он называл «фельдмаршалом», сына своего – «комендантом», калачников и булочников – «гвардией», хлебопеков – «гарнизоном».

На дочерей этого богатого купца-чудилы и положил глаз Виктор Николаевич. А сосватала его с ними известная петербургская балерина Павлова-первая. Он её обихаживал, она знала все его невзгоды: дуэль с ранением противника, увольнение от военной службы, безумный карточный проигрыш. Она утешила: «Милый, я тебя женю. У меня в Москве прелестные племянницы с большим приданым. Ольга умная и хозяйственная, Елена женственная и бойкая на язык. Выбирай!».

Два препятствия были у этого сватовства.

Савельевы были старообрядцы и никаких модных фиглей-миглей не принимали. Фотографию считали грехом. Театр – грехом. Родственницу балерину Варвару Павлову старший Савельев называл «актёркой» и в дом не допускал.

Другим препятствием была купеческая традиция выдавать дочек по старшинству лет. Но гвардии ротмистр Васильчиков посватался к младшей Елене, и уговорить его на старшую Ольгу не смогли.

Как они сладили, не ведаю – семейные предания молчат. Но в конце 1872 года состоялось бракосочетание гвардии ротмистра Виктора Николаевича Васильчикова с девицей Еленой Ивановной Савельевой.

Молодые укатили в васильчиковское имение Аделаидино, что на Смоленщине, и стали жить поживать и первенца ожидать. Елена заметно припухла и захотела кисленького, и все вокруг радовались, что хорошо понесла. Но было сообщение из Москвы, что Ольга тоже поправилась и скрытно бегает в погреб лопать клюкву. Тётки её допросили, она бухнулась в ноги и повинилась, что понесла. От кого? От них же, от сестриного мужа, игривого Виктора Николаевича Васильчикова.

Мужики Савельевы схватились за арапники, но тётки Павловы загородили грешницу и придумали выход из срама: послать Ольгу рожать в дальнюю деревню, а новоявленного младенца записать на имя её брата Василия, который заведовал второй савельевской булочной в Москве.

Так у неженатого Василия Ивановича Савельева возник сын Вася, умный и тихий мальчик, умерший в ранние лета. Сам же Василий Иванович вскоре ушёл за ним следом, перекушав блинов на масленицу. С ним прекратилась фамилия булочников-кондитеров Савельевых, известная в Москве с 18 века.

Ну а в Аделаидино, на Смоленщине, отставной гвардии ротмистр Васильчиков успешно продолжил свой род. Елена Ивановна с 1874 по 1879 год родила ему четырёх сыновей, а несколько позже и дочку. Но женитьба, дети, мирная сельская жизнь с тихими радостями недолго тешили кипучую натуру деда. Бабушка Елена Ивановна рассказывала: «Я уже второго носила, Мануила. Под вечер слышу военный оркестр, трубы, литавры. Ржут кони, гремит амуниция. Вижу в окне: идёт конница, а впереди, окружённый гарцующими офицерами, катит в кабриолете мой благоверный. Входит в дом, кличет повара Макарыча, приказывает ужин на двадцать персон. Кличет камердинера Боровенского. Приготовь, говорит, в гостиной столы и прочее, будет большая игра. Я сослалась на нездоровье, ушла наверх. У них пошёл пир горой. За полночь Виктор меня разбудил сам не свой, спросил про драгоценности. Утром разбудил меня и сиял, как солнышко. Сказал, что продул было в карты и Аделаидино, и мои драгоценности, но вдруг карта пошла, и всё отыграл».

Примерно в это же время случилось происшествие с карельским имением Елены Ивановны. Она рассказывала так: «Моё приданое, имение в Карелии, я в глаза не видела. Виктор Николаевич съездил посмотреть, вернулся с неудовольствием. Чёрный лес, кругом мхи и болота. Зачем, говорит, Лёшечка, нам такое имение? Давай продадим, а купим лучшее… Поехал в Петербург, сказал, что продал выгодно. Куда деньги пошли, я не справлялась. Однако спустя некоторое время узнала, что карельское моё имение он подарил любовнице-француженке и что имение было прекрасно ухожено».

Записал Винокуров Н.С.


2. «Митровна, приезжай – угошшу!»

(Из записей Лели Васильчиковой)

Плохо, когда взрослый человек не знает и не помнит своих дедушек-бабушек.

Может стереться из памяти прочая родня. Но никогда не уйдёт из неё, до мельчайших подробностей, общение с бабушкой-дедушкой. Только у бабушки могли сохраниться вещи первых дней твоей жизни, первый локон твоих младенческих волос. Как это интересно, когда подрастаешь.

Пелерина из горностая, царские меха, белые, они от времени стали кремовыми. С чёрными хвостиками. Ни один хвостик не потерялся и не истёрся. Милая пелерина, переходившая из поколения в поколение, с одних женских плеч на другие, и оттого ещё более прелестная. Плечи прабабушки Софьи Дмитриевны, плечи её дочери Аделаиды Николаевны, и наконец дошедшая до меня, до шестимесячной. В ней меня выносили гулять, я в ней помещалась с ног до головы. И вот, ставши уже девочкой пяти-шести лет, я, проснувшись, пока бабушка молится богу, перебираю хвостики лежащей на ногах пелерины. Я не встану, пока бабушка не помолится.

Над кроватью полог – белое поле, по нему красные цветы. Подолгу я рассматриваю каждую деталь большого красного цветка. Листья его тоже красные.

Невидимая рука уже приготовила нам свежую родниковую воду. Она в тазу, на туалетном столике с зеркалом. Бабушка умывается первой. Тройной одеколон в ключевую воду. Мне одеколон не полагается.

Мы с бабушкой живём в первом этаже Васильчиковского дома в Аделаидино. Длинный коридор, и, чтобы попасть наверх, в столовую, надо пройти бесчисленные двери справа и слева, и лестницу широкую, и лестницу узкую с плотно прикрытой дверью над ней. По этой лесенке из кухни носят в столовую завтрак, обед и ужин. Мы всходим наверх и через буфетную и лакейскую идём в столовую. Идём неспешно. Мне кажется, я такая же красивая и душистая, как бабушка. В лакейской, в огромном зеркале, я вижу себя принцессой из сказки.

Зеркалами был полон дом. И часами тоже. Это покойный дедушка украсил ими все комнаты.

Я его помню смутно. Помню звон бокала и бутылки в буфетной. Это дедушка опять причащается, он был большой любитель и знаток вина и сам приготавливал настойки и наливки по старинным семейным рецептам.

Душевно молодым он оставался до конца дней. На скотный двор не ходил без карамели в кармане, чтобы угостить скотниц. Приезжая из Москвы, Смоленска и Вязьмы, непременно одаривал конфетами, бусами, колечками всю многочисленную женскую прислугу, и молодых и старых. Очень любил женщин. Он и службу в Петербурге, в кавалергардском полку вынужден был оставить из-за дамы. Стрелялся на дуэли, подстрелил соперника, но не до смерти, что и смягчило наказание в виде увольнения из военной службы по домашним обстоятельствам. Были у него дамы и в Петербурге и в Москве, любил француженок, не признавал цыганок, бабушка всё это знала, но прощала. Впрочем, и её собственному знакомству с дедушкой, тогда 28-летним ротмистром первого полка гвардейской кавалерии, послужила не очень ясная история с её тётушкой, петербургской балериной Павловой-первой.

Ещё в домашнее присловье вошла история с Ефросиньей Дмитриевной, любимой дедушкиной экономкой в имении Мошенец, Орловской губернии. Явившись туда из Аделаидина, дедушка нашёл записку корявым почерком: «Митровна, приезжай, угошшу». Он устроил ей сцену ревности, она призналась, что записка от мельника, но у них ни-ни. Обманула, конечно, впала в слёзы и крики, дед был отходчивый и простил. А до меня дошло в разговорах взрослых. Как чуть что: «Митровна, приезжай – угошшу!»

Всегда помнили Боровенского. Он смолоду был при Викторе Николаевиче, он же брил и стриг дедушку, к старости и усы подкрашивал, помогал для соблюдения формы заворачивать усы в папиросную бумагу.

- «Боровенский, который час!», - значило, что дедушку утомил засидевшийся гость.

- «Боровенский, бумажку!», - значило, что дед отправляется по туалетным делам.

Когда Виктор Николаевич Васильчиков скончался, его младший сын Дмитрий отправил телеграмму старшему брату, моему отцу Николаю Викторовичу: «Папа скончался, приезжай делить наследство». Но мой папа отказался от наследства. Нищий студент, живший иногда неделями на жидком чае с чёрным хлебом, имевший семью, жену и дочь, отверг законно ему принадлежащие дома в Москве, Смоленске, Вязьме, не пожелал и разговору вести о разделе имения Мошенец на Орловщине, Аделаидина на Смоленщине, имения под Серпуховым в селе Подмоклово и т.п. Не моё! Не хочу владеть тем, что принадлежит народу! – вот и весь ответ Николая Викторовича Васильчикова.

Конечно же, мама моя, его супруга Прасковья Никитишна очень рассердилась на своего Нику, они поссорились и на некоторое время даже разошлись. Папа её любил, он был в сильнейшем расстройстве, но в принципиальном для него вопросе не уступил и не взял ни гроша из отцовского наследства. Такой уж он был мой папа Николай Викторович Васильчиков, потомок древнего аристократического рода, идейный революционер, член Российской социал-демократической рабочей партии.

Записал Винокуров Н.С.


1. Сельцо Аделаидино

(Из записей Лели Васильчиковой)

Начать. Самое трудное, если от сердца, это начать. А сын мой, чадо моё, этого не понимает. Сердится.

Дети вообще нас не понимают. Читай Тургенева «Отцы и дети». Там всё сказано. Тургенев-то не ногой сморкался. Глубокий был человек. Имение Тургеневых было в Орловской губернии, там же, где и Васильчиковское имение Мошенец. Когда у нас умер повар Макарыч, взяли на его место поварихой старую Клетиху по кличке Рваная ноздря. Полное Клетихино имя было Секлитикея Архиповна. В девичьи годы она была крепостной господ Тургеневых. За какую-то провинность мадам Тургенева приказала её казнить вырыванием одной ноздри. После этого замуж Секлитикея выйти уже не могла. Ну, это я между прочим, для картины.

Мы редко бывали в Мошенце, а всегда жили в Смоленской губернии, Вяземского уезда сельце Аделаидино. По-другому называли его Митятиным. Куплено оно было у княжон Вяземских примерно в 1834-1836 годах для только что рождённой Аделаиды Николаевны Васильчиковой как будущее её приданое. Но Аделаида замуж не вышла. Мамка качала её маленькую на качелях, обронила, и сделалась девочка горбатой. После её кончины имение Аделаидино наследовал младший её брат, мой дедушка Виктор Николаевич.

Сельцо Аделаидино стояло в сорока верстах от города Вязьмы. Дом никогда не ремонтировался, а красоты несказанной. Липовые аллеи. Яблоневый сад огромный. Дальше берёзовая роща, в ней местные жители не однажды выкапывали клады. Говорили, что много золота и ценностей захоронили здесь французы в 1812 году, когда бежали из Москвы. Озеро Семлёво, где они утопили кареты с добром, рядом с нашим сельцом.

В пристройке к дому была кухня. Тут же скелет старой оранжереи. Деревянный домик садовника, парники с клубникой.

Ещё дальше кусты малины, крыжовника, смородины. И никто, кроме меня, ни до ягодки не дотрагивался. Никто о витаминах не говорил. Никому в голову не приходило есть сырые ягоды и яблоки. Их варили, пекли, мариновали и солили. К осени в одну из дальних нежилых комнат укладывали солому, в неё яблоки, и весь дом наполнялся их ароматом. Весной почти все запасы выбрасывались: яблоки из комнаты, свиные окорока – с чердака. Кушали мало, и повар Макарыч всегда ворчал на господ. Но когда появлялись грибы, их подавали к столу на сковородке, жареными, и считались лакомым блюдом. После обеда меня выставляли в шезлонге на террасу и заставляли выпить кружку сливок. Кружка была красивая, с царским гербом – память о коронации Николая Второго в Москве и ещё всенародная и трагическая память о событиях того дня на Ходынском поле.

Всегда у нас кто-нибудь гостил. Часто приезжал Святополк-Мирский – отец, он был толстый, скупой и сильно шепелявил. И каждому из семьи говорил (детям, конечно): - «Милейфый, а я тебе коробофку конфет привез». Но за столом выяснялось, что привёз Святополк-Мирский одну коробочку на всех.

Иногда бывал генерал Мезенцев, дальний родственник Пушкина. К гостям меня заставляли надевать чистое платье и новые башмаки. Я не любила, бабушка Елена Ивановна уговаривала: - «Ну что ты, невеста!». Гости потом уезжали, и меня раздевали, приговаривая: - «Невеста без места, жених без ума». И приносили ту же кружку парного молока.
Иногда дядю Дмитрия Викторовича сватали за очередную девицу. Меня выдворяли в дедушкин кабинет. Играл орган, окна в зале и гостиной отворялись, устраивалось долгое чаепитие. Кончалось ничем. Дядя был боязливый. К тому же была у него красивая горничная Аксюта. Она ему больше подходила, чем супружеская жизнь.

Так проходили дни, проходило красное лето. Все и всегда были добрые и весёлые. Дурных людей не помню. Был управляющий Дизертинский. Коричневый загар с него не сходил, на руке болталась красивая ремённая плётка. Помню, как поразили меня чьи-то слова, что он плёткой стегает баб. Меня он баловал ужасно. Всегда звал на кухню, когда там жарили грибы. Ели их из общей сковороды, и были они вкусней грибов, что подавали к барскому столу. А ещё были на кухне часы с кукушкой. Вообще кухня влекла меня уютным сообществом людей, кошек, новых старых сказок, шутками-прибаутками и большой печкой с тулупом на лежанке. Была ещё Степанида – пышная, весёлая, добрая экономка. Добра она была ко всем господам по очереди – сперва к дедушке, потом ко всем его сыновьям. Выпивала, иногда даже разбивалась спьяну. Любила стражников. С ней я ездила в церковь. Дядя ехал впереди на одноколке и сам правил, мы в кабриолете следом. В церкви стояли отдельно. Я со Степанидой. Дядя с мужчинами, видимо, знакомыми. Он был опекун. Опекунами выбирали самых богатых и справедливых.

Дядя был болезненно скромен. Однажды, при подъезде к Вязьме, у меня на шляпке развязался синий шарфик, казавшийся мне верхом изящества, и стал мотаться на ветру. Дядя остановил лошадей, сказал, что это вульгарно и велел снять.

Так и жили. И всё вокруг было красивым, дышалось всегда легко, и никогда не было плохой погоды.

Записал .Винокуров Н.С.


"Старик". Эдвард Томас, Англия (1878-1917)

Одни зовут мальчишеской любовью,
другие – стариком траву забвенья,
полынь-траву... Как деревце, она
растёт меж розмарином и лавандой,
седа и зелена одновременно,
красуясь и таясь под именами,
что, может быть, покажутся кому-то
нелепыми, но мне они милы.

Мне вид её не нравится, но я,
люблю её, как, может быть, полюбит
вон та девчушка, что в саду у дома
с куста срывает венчик серебристый
и, ни о чём не думая, сминает
в ладонях листья и, вдохнув украдкой
их горьковатый запах, замирает,
срывается и прочь бежит…
..................................................Полынь
пока что ей по пояс, хоть они
ровесницы… Бог знает, как надолго
она запомнит этот горький привкус,
ряды деревьев и тропинку к дому,
терновником увитую ограду
и куст седо-зелёный, и меня,
что не давал ей рвать полынь…
........................................................Я сам
давно забыл то место, где когда-то
почувствовал впервые эту горечь,
в ладонях растерев листок полыни,
вдыхая аромат его, гадая,
что вспомнится, что нет… Увы, напрасно –
лишь этот горький запах мне остался,
но лучше бы все прочие забылись,
что слаще, но не значат ничего.

Ключ запропал. Вдыхая дух полынный,
я ничего во тьме не различаю.
Обманываясь, будто что-то вижу,
не вижу ни деревьев, ни куста,
что звали мы мальчишеской любовью
иль стариком, ни девочки в саду,
ни друга, ни родителей, а только
аллею тёмную, аллею без конца.



Old Man

By Edward Thomas

Old Man, or Lad's-love,—in the name there's nothing
To one that knows not Lad's-love, or Old Man,
The hoar-green feathery herb, almost a tree,
Growing with rosemary and lavender.
Even to one that knows it well, the names
Half decorate, half perplex, the thing it is:
At least, what that is clings not to the names
In spite of time. And yet I like the names.

The herb itself I like not, but for certain
I love it, as some day the child will love it
Who plucks a feather from the door-side bush
Whenever she goes in or out of the house.
Often she waits there, snipping the tips and shrivelling
The shreds at last on to the path, perhaps
Thinking, perhaps of nothing, till she sniffs
Her fingers and runs off.
.............................................The bush is still
But half as tall as she, though it is as old;
So well she clips it. Not a word she says;
And I can only wonder how much hereafter
She will remember, with that bitter scent,
Of garden rows, and ancient damson-trees
Topping a hedge, a bent path to a door,
A low thick bush beside the door, and me
Forbidding her to pick.
.............................................As for myself,
Where first I met the bitter scent is lost.
I, too, often shrivel the grey shreds,
Sniff them and think and sniff again and try
Once more to think what it is I am remembering,
Always in vain. I cannot like the scent,
Yet I would rather give up others more sweet,
With no meaning, than this bitter one.

I have mislaid the key. I sniff the spray
And think of nothing; I see and I hear nothing;
Yet seem, too, to be listening, lying in wait
For what I should, yet never can, remember:
No garden appears, no path, no hoar-green bush
Of Lad's-love, or Old Man, no child beside,
Neither father nor mother, nor any playmate;
Only an avenue, dark, nameless, without end.


Ф.Гарсиа Лорка. Арест Антонито Эль-Камборьо по дороге в Севилью

Маргарите Ширгу

Цыган из рода Камборьо,
Антонио Торрес Эредья
сегодня идёт в Севилью
смотреть быков на арене.

Он юн и горд, и беспечен,
идёт и прутом играет,
и весело над глазами
танцует прядь смоляная.

На полпути до Севильи
швырял он в воду лимоны
и запросто золотою
стоячую сделал воду.
На полпути до Севильи,
в тени широкого вяза
он был полевым разъездом
накрыт, окружен и связан.

Уходит день бесконечный,
и алым плащом тореро
течет вослед ему вечер
и дразнит море и берег.

Оливы, устав от зноя,
глядят за дальние горы,
где всадник-ветер торопит
полночный бег Козерога.

Антонио Торрес Эредья,
цыган из рода Камборьо,
идёт себе под конвоем
пяти хмельных треуголок.

Антонио, что с тобою?
Да будь здесь старый Камборьо,
давно б фонтан пятигорлый
хлестнул полицейской кровью!

Но тих, печален и смирен
Антонио Эль-Камборьо…
Ушли цыгане былые
из мира тропою горной,
а их ножи родовые
остыли в пыли холодной.

И тем же вечером, в девять,
вдохнёт он тюремный смрад,
пока во дворе жандармы
лакают лёд-лимонад.

И тем же вечером, в девять,
заложат двери на крюк,
пока вспотевшее небо
сверкает как конский круп.





Prendimiento de Antoñito el Camborio camino de Sevilla

A Margarita Xirgu

Antonio Torres Heredia,
hijo y nieto de Camborios,
con una vara de mimbre
va a Sevilla a ver los toros.

Moreno de verde luna
anda despacio y garboso.
Sus empavonados bucles
le brillan entre los ojos.

A la mitad del camino
cortó limones redondos,
y los fue tirando al agua
hasta que la puso de oro.
Y a la mitad del camino,
bajo las ramas de un olmo,
guardia civil caminera
lo llevó codo con codo.

El día se va despacio,
la tarde colgada a un hombro,
dando una larga torera
sobre el mar y los arroyos.

Las aceitunas aguardan
la noche de Capricornio,
y una corta brisa, ecuestre,
salta los montes de plomo.

Antonio Torres Heredia,
hijo y nieto de Camborios,
viene sin vara de mimbre
entre los cinco tricornios.
Antonio, ¿quién eres tú?
Si te llamaras Camborio,
hubieras hecho una fuente
de sangre con cinco chorros.

Ni tú eres hijo de nadie,
ni legítimo Camborio.
¡Se acabaron los gitanos
que iban por el monte solos!
Están los viejos cuchillos
tiritando bajo el polvo.

A las nueve de la noche
lo llevan al calabozo,
mientras los guardias civiles
beben limonada todos.

Y a las nueve de la noche
le cierran el calabozo,
mientras el cielo reluce
como la grupa de un potro.




Подражание Стусу

Госбезопасность, Горбачёв, Союз -
всё это далеко, как боль зубная,
фантомная, от выдранного зуба…
А правда в том, что кровные соседи,
по сути, братья, свояки, уж точно,
друг дружку ненавидим до блевоты,
готовы рвать, насиловать и резать,
безвинным жертвам вспарывая брюхо,
не насыщаясь кровью их и мясом,
не слыша ни страданий их, ни крика,
смывая кровь с запястий желчью мести -
вот до чего мы дожили, славяне.
При чём тут, ё-моё, американцы...


Покаяние сатурна

Наш тон излишне дидактичен
и раздражает молодёжь.
Мы обучаем их приличьям,
а им пилиться невтерпёж.
Мы к ним - с классическим вокалом,
муранским розовым бокалом,
вином французского стола…
Они ж в неведеньи счастливом
предпочитают водку с пивом
из кружек толстого стекла.
И что тут скажешь, если тонкость
стекла и музыки, и вин
мы сами оценили, только
прожив одну из половин
существования земного,
причем прожив её хреново…
В харчевнях брежневских годин
наш рацион был скуп и жуток...
Мы исковеркали желудок -
и лишь детей теперь едим.


Утро с соседями

Сосед к зиме перекрывает крышу…
(Будь проклят он и все его дела!)
С шести утра я сквозь дремоту слышу,
как у него визжит бензопила.

С дороги, будто кто его порезал,
вопит предприниматель Улугбек:
- Зелеза есть? Хозя-а-ин, есть зеле-е-за?
(Чтоб ты сгорел, безжалостный узбек!)

Соседка, разбудив сноху Наташку,
с утра, как через улицу, орёт
о том, что внучка вытошнила кашку…
(Чтоб ей самой блевать весь этот год!)

Ну ничего, когда за неуплату
Мособлэнерго нам обрубит свет,
взревёт в ночи мой бензогенератор,
напомнив всем, что есть у них сосед! 



Из Каролины Олифант (леди Нэрн) (1766-1845)

Прощай, Стратерн

О Стра́терн, под сень твоих ласковых рощ
я шлю бесконечно-пустое «прости».
Всех грез одиноких волшебная мощь
мне вновь не поможет тебя обрести.
Счастливая юность, приют чистоты,
ручьи твои вдаль убегают, маня.
Холмов твоих вешних живые цветы
уже никогда не взойдут для меня.


* * *

Обитель верных душ

Свою судьбу я знаю, Джон:
я, будто снег, растаю, Джон.
Лежит мой путь, я знаю,
в обитель верных душ.
В пресветлой, тихой дали, Джон,
ни горя, ни печали, Джон.
Как мир в его начале -
обитель верных душ.

Дочурка - счастье наше, Джон.
Она была всех краше, Джон.
Она ушла туда же –
в обитель верных душ.
Утихла боль потери, Джон.
Открыла радость двери, Джон.
Утешит в полной мере
обитель верных душ.

Жизнь радостью богата, Джон.
Пусть тяжела расплата, Джон,
тропа безгрешных свята
в обитель верных душ.
Не мучь себя тоскою, Джон.
Я радуюсь покою, Джон.
Шлет ангелов за мною
обитель верных душ.

Коль будешь верен Богу, Джон,
я к твоему порогу, Джон,
Приду позвать в дорогу –
в обитель верных душ.
Счастливей нету крова, Джон.
В конце пути земного, Джон,
соединит нас снова
обитель верных душ.


Carolina Oliphant, (Lady Nairne)
(1766-1845)


Adieu To Strathearn

Strathearn, oh! how shall I quit thy sweet groves?
How bid thee a long, oh! an endless adieu?
Sad memory over such happiness roves,
As not hope's own magic can ever renew.

Sweet scene of my childhood, delight of my youth!
Thy far-winding waters no more I must see;
Thy high-waving bowers, thy gay woodland flowers,
They wave now, they bloom now, no longer for me.

* * *

The Land o’the Leal

I'm wearin' awa', John,
Like snaw-wreaths in thaw, John,
I'm wearin' awa'
To the land o' the leal.
There's nae sorrow there, John,
There's neither cauld nor care, John,
The day is aye fair
In the land o' the leal.

Our bonnie bairn's there, John,
She was baith gude and fair, John,
And oh! we grudg'd her sair
To the land o' the leal.
But sorrow's sel' wears past, John,
And joy's a-comin' fast, John,
The joy that's aye to last
In the land o' the leal.

Sae dear that joy was bought, John,
Sae free the battle fought, John,
That sinfu' man e'er brought
To the land o' the leal.
Oh! dry your glist'ning e'e, John,
My saul langs to be free, John,
And angels beckon me
To the land o' the leal.

Oh! haud ye leal and true, John,
Your day it's wearin' thro', John,
And I'll welcome you
To the land o' the leal.
Now fare ye weel, my ain John,
This warld's cares are vain, John,
We'll meet, and we'll be fain,
In the land o' the leal.


В России

Люди готовы к трудностям, к войне обычной и ядерной.
Дело пошло на принцип, лексикон всё более матерный.
Глядя, как украинцы трамбуют друг друга градами,
давно ни их поражениям, ни их победам не рады мы.
Многие полагают, что глупо зеркалить санкции,
но поезд без остановок идёт до конечной станции.
Власти полны решимости к весне покончить с крамолой.
Зима без норвежской сёмги предстоит в России тяжёлой.


Зимой

Заглянул я в кафешку погреться,
отдышаться и выпить сто грамм.
Эта доза полезна для сердца,
для души – так и вовсе бальзам.
Отдыхаю, гляжу за оконце –
там под снегом проходит народ.
Он проходит, а снег остаётся,
но когда-нибудь тоже пройдет.

От таких философских открытий
назревают вторые сто грамм,
в голове прибавляется прыти,
и приятней разглядывать дам.
Их душа, сопричастная тайне,
что-то знает такое про снег –
он ведь тоже ложится и тает,
а потом исчезает навек.

В нашей жизни, как в этой метели,
перемешаны мир и война.
Счет идет у зимы на недели,
и у нас в перспективе весна.
Это время, конечно, иное:
всем по разному в жизни везло,
а ко мне возвращались весною
рифмы, жёны, рассудок, бабло…

Правда, с ними - ненужные встречи,
ссоры, слёзы, посулы чумы…
Тем приятней за рюмкой под вечер
отдохнуть на излёте зимы.
Но халдею с осанкою графа
говорю я: - Не сто… Пятьдесят.
(Всё же в детстве играл я Наф-Нафа
в постановке про трёх поросят).


Еврейке. Владимир Короткевич, Беларусь.

Сирени мокрые над кровлями
бушуют морем синих куп –
они сегодня мне напомнили
твоих очей библейских глубь.
Их нет печальнее и чище.
В них плач на реках, сечи кровь,
былой отчизны пепелище
и новой родины любовь.
Как перед бездной цепенея,
гляжу в глубины этих вод
и верю, верю все сильнее,
что будет жив и мой народ.


Уладзімір Караткевіч

Яурэйцы

Шалее сіні бэз над стрэхамі,
Бяжыць па ім вятрыска-зыб.
Я ўспомніў з ціхаю уцехай
Тваіх вачэй біблейскіх глыб.
Адбіліся ў іх клубы дыма,
На рэках плач і сечаў кроў,
Пажар старой тваёй радзімы,
Любоў да новых берагоў.
Гляджу ў маўклівым захапленні
У глыб бяздонных гэтых вод
І веру, веру без сумненняў,
Што будзе жыць і мой народ.


ПС: Толкование этого стихотворения
позаимствовал по незнанию белорусского
на страничке Барбары Полонской
http://www.poezia.ru/article.php?sid=96311
Спасибо, Барбара, и не обессудьте, если что не так.


Прощание славян

Может, и схожи мы нашею грустью,
может, и нет - я сказать не берусь.
Там Украина прощается с Русью,
здесь с Украиной прощается Русь.

Может, и к худшему, может, и к лучшему.
Знать бы, славяне, судьбу наперед.
Счастье – нашедшему. Горе – заблудшему.
Не обернуться – всего и забот.

Февраль 2014 г.


Воровской мотив

В подъезде три велосипеда
оставила жена соседа,
психолог, мать троих детей.
Муж не из наших областей,
какой-то грозненский чучмек,
шофёр, хороший человек.
Девчонка младшая – в детсаде,
сын старший – в институте МАДИ,
а из-за среднего мы с ней
лет пять назад сошлись в конфликте,
поскольку ссал поганец в лифте.

Так вот, и часа не прошло,
как у несчастной из-под носа
турнули тупо все колёса
глазкам и камерам назло.

Велосипедам лет по тридцать -
не то что ездить, прислониться
народ боялся, только вор
их всё равно зачем-то спёр.

Соседка (даром, что психолог)
решила, что урон не дорог
и нечего кошмарить двор –
мол, так и так на воре вор.
Тем паче, что и муж-водила
сказал, чтоб новые купила
и не морочилась жульём –
оно известно, с кем живём.

Менты, сгони их даже тыщу,
вовек злодея не отыщут,
a сам достанешь подлецa -
притянут за побой лица…

Как ни верти, а бублик с дыркой.
Сегодня утром в лифте с Иркой,
с психологиней - разговор:
Мол, вор… Старье… Зачем попёр?
Он может псих? Не вижу смысла…
Она задумалась, подвисла,
так тему и не подхватив,
сказала: – Не ищи мотив.
Всё это крайне примитивно –
у нас воруют инстинктивно.


Обида

Помню кактус в маторрале
и жару под пятьдесят.
Золотая «Краун Вика»
хрен куда меня несёт.
Пассажиры в стельку пьяны –
инженеры из Твери.
То икают: - Прямо, прямо…
То орут: - Рули! Рули!
Инженеры с местной домны.
Я у них за толмача –
скоро месяц как из дома
ломанулся сгоряча
в непонятный этот город,
в мексиканской стороне…
(Мой сосед по телефону
объяснил расклад жене:
- Моря нет, живем на вилле,
супермаркет на углу…
Где? В какой-то Кохуиле,
на проспекте Поеблу…)
Так и есть, хотя и грубо.
Терриконы да жара.
Веселится только румба
из приемника с утра.
Утешает только злоба
да «Подкова» ввечеру,
да веселый бар «Алькоба»
с Мэри, Карлой и Лулу,
да когда тебе по скайпу,
стиснув зубы, бормочу:
- Всё в порядке, жизнь по кайфу,
возвращаться не хочу.

_____________
Коауила – штат на севере Мексики
Пуэбла - название улицы
«Подкова» - марка текилы


Туман в грибном лесу

Это, брат, дымовая завеса,
это, точно, не просто так.
Говорят, трое вышли из леса -
двое пьяных, а третий - дурак.
В рукавах - финари, за подкладкой -
в тряпке золото и серебро.
Огляделись недобро, украдкой
покурили и скрылись в метро.
Дым рассеялся вместе с туманом,
чем-то кислым вонял их табак.
Тот, что был не особенно пьяным,
тот, похоже, курил косяк.
А в лесу (трое из лесу вышли)
в луже крови валялся грибник.
Он глядел не на сосны, а выше,
различая Спасителя лик,
умоляя его о спасении,
о невидимой «скорой» вдали,
чтобы взяли из грязи осенней
и в больничку живым отвезли.
Но влекли его в вечные нети
для иной, бестелесной судьбы
двое ангелов хмурых, а третий
сзади шёл, подбирая грибы.


Прозрение. Владимир Ягличич (Сербия)

Грезилось душе моей трамвайной –
будто стадо с рёвом пропылило
к водопою улицей центральной
Броза или Князя Михаила,

будто время молока и сена,
вечная овечья полудрёма,
схоронились намертво под стены
древнего обрушенного дома.

Программисты, куме, башковиты,
президенты яростны и ушлы,
только ни от рака, ни от СПИДа
не спасут ни головы, ни пушки.

Как в Содоме, серою сочатся
над землёй разверзшиеся хляби.
Под кадилом новым суетятся
мертвецы ожившие и бляди.

Дышат Этна с Попокатепетлем,
словно кожа содрана с планеты.
Страшно, куме! Втиснуться б успеть нам
в узкий трюм какой-нибудь ракеты…


Визија

Узело ме, лудо обојило,
горе-доле ко трамвај ме воза,
да протерам краве на појило
Кнез Михајла ил улицом Броза.

Залуд врела и чабрице млека,
сир и кајмак, пашњаци са стадом:
сад се руше сви мостови века
у којем смо и живели крадом.

Програмери са интернет-мреже,
председници држава и влада,
пред канцером и пред сидом беже,
јој! Па зар се и на власти страда.

Излио је облак сумпор-кишу
на Содому Армагедон-ћутке,
новим миром да се парфимишу
лешеви и веште проститутке.

Ригља Етна, Попокатапетл,
цврчи лава са одране коже:
угурај нас, куме, у спејс-шатл,
кидајмо са земље, док се може.


Юность. Сиамское.

Юность

Какая прелесть святым казаться,
в душе надеясь на святотатство,
не расплетая рук загорелых,
почти летая в нарядах белых.

Рукою лёгкой тебя обнять бы
до нашей пестрой с цветами свадьбы,
до нашей жизни вполне узорной,
до нашей смерти в одежде чёрной.


- - -


Сиамское

Давно я не видал канаров и азоров,
давно не отдыхал, и вряд ли ты поймешь,
как в мутных огоньках рекламных светузоров
достал меня до гланд московский снегодождь.

Устал я, так устал, такая вот история,
хочу передохнуть от козней и опал
на пескоберегу далекого симоря
под опахалом нежных зелепальм.

От мелкосуеты на сердце светотени,
и в них не разобрать ни тени, ни огня.
Хочу на юг – туда, где чистый дух растений,
где буду я один, где нет тебяменя.


Ронни

Он был завернут в покрывало,
и, слушая, как он дышал,
я всю дорогу от вокзала
его судьбу, как Бог, решал:
...Поставить миску на штативе,
поить окисленной водой,
накрыть полы по всей квартире
любой тряпичной ерундой,
купить резиновые кости,
помягче шлейку, «антиблох»…

Мы в этом мире только гости,
хозяин в этом мире – Бог.
Он приготовил покрывало
и по дороге не растряс.
Нам волноваться не пристало –
Он позаботится о нас.


Певица. Благодарность. Владимир Ягличич, Сербия.

Певица на шумадийской свадьбе

Грудь огромна, зад огромен,
и огромен алый рот –
с нами был Создатель скромен,
ей отсыпал от щедрот.

Киснет лирик по соседству,
губы тонкие жуя –
в этой склонности к эстетству
нездоровье вижу я.

Голос рвётся из колонок,
завлекая и дразня:
„Так ли ты, милёнок, ловок,
чтоб забраться на меня?“

Томно петь она не может
и, вообще, поёт не в тон,
но как задом вертит, боже,
как сжимает микрофон!

С нею, заячьи душонки,
не бывать вам никогда!
Пусть черты ее не тонки,
всё равно, она – звезда!

Растревожив царство сонных,
жарит солнца золотей.
Не один в штанах подсолнух
потянулся втайне к ней.
.
А её зрачки по кругу
обстреляли весь шатёр.
Бабы злятся на „подлюку“,
мужики отводят взор.

Ей смешны все эти муки:
Что за станция, народ?
Эй, кому б отдаться в руки?
Всё никто не подберёт...

Но сидим мы, как на тризне,
хоть готов любой из нас,
не чинясь, отдать полжизни,
чтобы с ней – хотя бы раз.

_ _ _


Благодарность

Быть может, он и не был с нами нежен,
тот давний мир, но все же нас любил,
и был январь красив и белоснежен,
и росчерк птиц над рощей легкокрыл.

Он отдавал последнее с любовью
в своей почти библейской нищете
и нашу плоть питал своею кровью,
и укрывал, чем было, в темноте.

Под грудой истин мы позабываем
заметы благодарные оставить
за тёплый сон и жаренный желток .

...Все радости земли даются раем,
и так ли поздних истин смысл глубок,
что только их достойна наша память?



Певаљка

Са шумадијске свадбе

Сисата, гузата, с великим устима -
у њих би ући вредело!
Бог закиде на нама свима,
ал на њој није штедео.

Нећу схватити оне песнике
што мрзе пучка славља.
Естетике и поетике
израз су лошег здравља.

Пробија разглас бубне опне.
њен глас. А иза гласа:
„Ко би да се на мене попне,
тај мора бити даса!“

Она не зна да пева оде,
не стрефи сваки тон,
ал како само меша, Господе,
и стеже микрофон!

Та неће бити ваша никада,
јер су вам срца зечеви!
Расуте косе, ружњикава,
она је звезда вечери!

Што си се крио, мој мишићу?
Смлеће те њени покрети!
Она је сунце у минићу,
мушкарци сунцокрети.

Кад зене шатром прошарају,
ко не би с њом да згреши?
Жене је мрзе, оговарају,
она се, у инат, смеши.

Научила је све вештине,
прошла је штајге, возове...
Она ће доћи, позовеш ли је -
ал нико да је позове.

Сви су се за сто укопали
ко да их шину гром,
а пола би живота дали
за једну ноћ са њом.

_ _ _


Захвалност

Можда нас нису довољно волели,
али је, ипак, и милости било,
и јануар је знао да обели,
и да, над крошњом, оцрта се крило.
И нуткали су и чег нема, јесу,
из сиромаштва и библијског скоро,
да се разграна крв по овом месу,
и, што заноћи, избуди се, зором.

Тражимо правду, а милости треба
за стасавање, љубљење, рашћење,
за свако јаје пржено на око...
...сваки је осмех земљи говор неба
и немам речи што тако дубоко
сегну за нечим што је за памћење.


Шекспир у Любы

(кроки)

Здесь собираются поэты и декламируют куплеты,
и рифмы звучные гремят, и рюмок тонконогих ряд
подскакивает на газете как лебеди в кордебалете:

- За родину и за любовь! За ваши родинки, Любовь!
За ваши ляжки, Августина! За то, чтоб ты не пил, скотина!
За голодранцев и поэтов! За нашу жизнь в стране советов!
За нашу смерть в стране чудес! За веру оптом и вразвес…
За все стихи, и те, и эти: о поздней осени и лете,
зиме, весне, дожде, жаре, о том, что сыро на дворе,
о лесе, озере, пустыне, раскаянье и благостыне,
о книгах, детстве, воронье, Гомере, Одене, Шенье…

- За переводы, переклады, рондели, децимы, баллады!
За пыль эпических поэм! За то, что вновь на радость всем
(немая пауза в народе, затишье лёгкое в природе)
с огня выносится на пир под свежим соусом Шекспир!

Давно Шекспировы сонеты глодают русские поэты –
всё мясо содрано с костей, но нет уёма на гостей.

Сегодня чтец не из юннатов… Вот начал он, слегка томатов,
о том, что «роза родила и красоту свою и негу,
увянув, юному побегу, как вечный дар, передала…»
Блестят очки, потеет волос, взлетает и ныряет голос,
как будто лодка на волне… Красавец, думается мне...
Конечно, он не Бенедиктов (который сносен, но реликтов)
и, безусловно, не Маршак (который делал всё не так!),
не Соколовский, не Чайковский, Червинский, Гербель, Холодковский,
Случевский, Фёдоров, Краснов, Гриневская, Васильчаков,
не Финкель, Кузнецов, Костецкий, Румер, Орёл, Козаровецкий,
не Брюсов и не Пастернак, не Фельдманы (ни Евг., ни Як.),
не Лифшиц и не Шаракшанэ… но Любе нравится и Анне,
Скворцову, Рикелю и мне, пусть Августине не вполне…

…Поэты поутихли малость – в очах печаль, в речах усталость,
и рюмки цедятся на треть, и начинает вечереть…
Мне делать нечего, и я бы кропал и дальше эти ямбы,
но перестану, я не зверь… Окончен пир, открыта дверь,
бессмысленной деталью быта пальто на вешалке забыто,
звучат прощаний поцелуи, творцы расходятся во мглу, и
вослед хозяйка машет им с крыльца платочком носовым…


Страдания любви неизлечимы. Гонсало Рохас. Чили

«Страдания любви неизлечимы
в отсутствие предмета и причины».*
Недуг… Меня дотла сжигает он,
и в мёртвой гавани
я жаждой иссушён
и тернием увенчан.

Всё разрушать – предназначенье женщин,
их суть на дне коробки черепной,
смысл, фикция,
смотрите вон за той,

когда она уходит по волнам,
как за покупками, на распродажу в море.
О сколько там банкротств объявят вскоре!

О сколько обанкроченной любви
под маской добродетельных красот
за стёклами расцвеченных витрин
нас ждёт.

Под гримом легкомыслия она
трагична и цинична неспроста.
Лишь дымка в глубине её зеркал
и пустота.

Пусть гроб ее подушкой пуховой
несут в мою обитель.
Ложитесь с нею, радости мои,
и бдите, и будите!

Возьмите разом спящую её,
Любите, рвите!

О радости, я порастратил вас
в безумные годины.
Пускай навек она вернётся в прах
затерянной долины.

В то наше детство, из которого её
никто б украсть не смог,
с косичками, прогулками в лесу
и счастьем без тревог.

1939 г.

*) "Песнь". Сан Хуан де ла Крус (1542-1591)


Оригинал:
(VI) Eso que no se cura sino con la presencia y la figura


Плач имаго. Гонсало Рохас, Чили

1

Слишком много лепестков в этом шуме, раскрашенный
космос, турбослоги,
не попадающие в заданный
аккорд облаков,
сколько бы я не резал себе ухо,
сколько бы ни говорил ему: - Помолчи,
ухо, нужно слушать глазом,
размышлять о мысли иначе,
в свете физики эпифиза,
свободной от соли смысла,
а не прятаться от Бога, быть
с Ним единым целым, говорить с Ним
неторопливо;

2

было,
вернее, должно было быть
три часа пополудни,

3

когда Он призвал Петра, и вошел Петр
в эту дверь, сел
на мой стул, стал писать
на арамейском и писал
за меня,
плача.



Imago con gemido

1

Demasiado petalo en el ruido, pintarrajeada
apariencia espacial, turbosнlabas
que no alcanzaran el acorde
original de las nubes, por mucho
que me corte esta oreja y le diga a mi oreja: -Callate,
oreja, hay que oir
con el ojo, pensar
pensamiento con la otra fisica
pineal, libre de lo salobre
del sentido, no andar huyendo de mi Dios, ser
uno mismo mi Dios, hablar con El
despacito;

2

iban,
no se, irian
a dar las tres en el aire

3

cuando El llamo a Pedro y vino Pedro
por esa puerta, se sento
en mi silla, escribio
en arameo, siguio escribiendo
por mi
llorando.

De Transtierro (version antologica: 1936 - 1978), 1979


Парковые работы

Сжимает сердце от мороза,
как будто коркой ледяной.
По парку трактор «Зеленхоза»
прицеп волочит грузовой.
И в позе некогда плакатной,
качаясь с пятки на носок,
мужик из кузова лопатой
ссыпает веером песок.
Стучит лопатой о кабину
и, с борта свесившись, орёт:
- Ты им скажи, что душу выну!
Да мы им кто?! Да мы их в рот!
От тракторишки-тарахтелки
на всю округу тарарам,
испуганно взлетают белки
по замороженным стволам.
Мужик орёт: - Шарага сучья!!!
Звони Гимаевой в Оршу!
Скажи, не выплатит за сучья,
под клумбу суку запашу!
Он поднимается обратно,
он разминается слегка,
зачерпывает аккуратно
и подсыпает слой песка.
И, в общем, кажется знакомым
мне этот вид родной земли,
где мы лопатою и ломом
снега застойные скребли,
ругали шепотом субботник,
портвейном мучились в мороз…
Мужик не нам чета работник –
он в синтепухе «Зеленхоз»,
на тракторе и при мобиле,
орет на белок свысока,
соратник у него в кабине
и речь увесисто-крепка.
Он схож с былинным кочегаром
и сеятелем заодно.

Работает, как прежде, даром,
но так у нас заведено.


Ода антенне

«Продажа, ремонт, установка
в пределах указанных сумм…»

В сельце подмосковном Покровка
антенно-тарелочный бум.
Что еле ловилось на «стрелки»,
«решетки» и «рамки с реле»,
теперь в белоснежной тарелке
под нежно-небесным суфле.
Как сон обернувшийся явью,
как будто, не «Клавка, давай…»
звучит с огорода, а «лав ю»,
не «шёл бы ты на…», а «гуд-бай»…

У нас тут бывало непросто –
антенны над крышами в ряд
стояли мертвее погоста,
как будто кресты без оград.
А нынче замшелые крыши -
как будто с кувшинками пруд,
в их белые чашечки свыше
вселенские токи текут.

И что еще надобно, старче,
когда на экране «Спартак»
прекрасней, контрастней и ярче
играет все так же не так?
И дивные льются каналы,
которых и Питер не знал,
и стайками в них сериалы,
которых никто не видал,
и словно намазанный маслом
сверкает с экранов тандем,

и ты меж овином и пряслом
доволен практически всем.


Зуб

День начинался с незадачи –
едва хлебнул пивка на даче,
передний откололся зуб.
Я застеснялся и, фигнёю
страдая, говорил с женою,
почти не разжимая губ.

Потом перед трюмо, нахмурен,
глумился над собою: – Дурень,
давно ль ты в зеркало глядел?
С таким лицом одутловатым
теперь, когда ты стал щербатым,
ты даже чуть помолодел.

Забудь про местную больницу,
садись за руль, езжай в столицу –
там в полчаса починят пасть.
И даже то, что зуб отколот,
по всем раскладам лишний повод
в первопрестольную попасть.

Там погуляешь по бульварам,
по площадям, борделям, барам,
посмотришь на живых людей.
Среди берез, за интернетом
сопьешься ты анахоретом
без тем, без зуба, без идей.

В деревне хорошо живется
под звоны ведер у колодца,
под шорох лип и щебет птах,
но пьянство вредно для эмали,
и потому так много стали
в неговорливых местных ртах.

Насельник веси беззаботной,
спеши с повинной к душной, потной
старушке М. на рандеву.
Она стара, да зубы остры…
К жене приехавшие сестры:
– в Москву! – стебаются, – в Москву!


Летнее утро

Раннее утро. Еще не жарко.
Небо мягкое, как простыня,
раздутая ветром.
Тропинка парка
закутана в дымку дня.

Пахнет водой –
в тени под кустами
мелкие лужи ночного дождя.
Липовых листьев зелёные стаи
шевелятся, шелестя.

Томная жизнь середины лета,
текущая словно с ложки мёд.
В гуще сирени мокрая лента,
попавшая в переплёт.

Пчёлы, оводы, вертолёты
взлетают над лугом, жужжа.
Жизнь заполняет собою пустоты,
оживляет пейзаж.


Роберт Фрост (1874-1963). Облачная тень

Стихи о счастье и весне
в раскрытой книге на окне,
листая за листком листок,
искал весенний ветерок.

Я рассмеялся: - Позабудь!
Их разве пишет кто-нибудь?!
Небесный лик покрыла тень -
стихи листал он целый день.



Robert Frost (1874-1963)
A cloud shadow

A breeze discovered my open book
And began to flutter the leaves to look
For a poem there used to be on Spring.
I tried to tell her "There's no such thing!"

For whom would a poem be by?
The breeze disdained to make reply;
And a cloud-shadow crossed her face
For fear I would make her miss the place.


Родителям

Как дела на обороте?
Всё ли задалось?
Хорошо ли там живете?
Вместе или врозь?

Скоро ль в ангельской юдоли
под шуршанье крыл
позабылись ваши боли –
Бог вас помирил?

С братом мы покуда бродим
по сырой земле,
перемазаны по брови
в саже и золе.

Меж собой не очень ладим,
впрочем, этот бред -
из разряда мелких ссадин,
невеликих бед.

Говорил на днях жене я,
от тоски кривясь,
что все чаще и нежнее
вспоминаю вас.

Отложу четыре тыщи
(время нищеты)
и на старое кладбище
отвезу цветы.

Там бетонные заборы,
грязно-серый снег,
там кончаются раздоры,
и хоронят всех.

И от края жизни бренной,
словно мишура,
отбегает белой пеной
чёрное вчера.


Воробьи и зёрна. Владимир Ягличич, Сербия

На базаре у житного ряда, пускай и нечасто,
но бывает просыпят из тучных мешков воробьям
пару зёрен того воробьиного краткого счастья,
что одно и дано им на свете, как, впрочем, и нам.

Арнаутка, расичка, лювена и вика… От этих
немудрёных названий слетает с души пелена,
словно в каждом мешке – с обещанием счастья билетик…
Но, увы, воробьям недосуг разбирать письмена.

Гонит их продавец, зазывая купцов побогаче...
Вот он продал товар, вот мешок ухватил за борта,
вот просыпал чуток – это миг воробьиной удачи:
клюнет птичка зерно и, глядишь, до заката сыта.

Рядом клетка с оравой горластых откормленных куриц.
Их лелеял крестьянин и вдоволь их пичкал зерном.
В них жиреют глисты, их зобы от гордыни раздулись.
Их зарежут на праздник, съедят и помянут добром.

А пока они квохчут, в сердцах воробьёв отгоняя.
Невелик воробей да упрям ... Что возьмёшь с малыша?
Он не хочет понять, что ворота базарного рая
не для тех, у кого за душой отродясь ни гроша.

Только дети пока что готовы по-братски делиться
с воробьиной ватагой и сыпят на землю зерно.
Они так же малы и легки, и свободны, как птицы,
и довольно им счастья, которого впрок не дано.

Как ни ценно добро, что порой наживалось веками,
есть одна из проверенных истин на все времена –
никому на земле не отмерится счастья мешками…
Пой, небесная птаха, и будь от печалей вольна!



Врапци и зрнад

На улазу у пијац разврнуте су вреће
крај тезги, поређане. И спремне за продају.
У њима зрнад, врапчје и краткотрајне среће,
друкча им и не треба, за друкчу и не знају.

Картони с рекламама невешти су се испели,
и заболи се, мора бити, за привлачење птица.
Врапци би прочитали, да су бар мало писмени:
Крупнозрнасти, сирак, кокичар, грахорица.

И скакућу крај врећа пшенице, јечма, проса,
док газда не обрати на муштерију пажњу.
А онда најхрабрији скочи, и поред носа
сељака, кљуцне зрнце, напуни вољку влажну.

Крај њих у кавезима невоља коке скупи,
(јуче су глисте ловиле у дворишту, ил пољем),
чекају да се неко сажали, да их купи,
па да их без милости, о празнику, закоље.

Отерају их уз псовке; опет се врате, плански
скакућу по бетону, жврголе у протесту.
Не схватајући зашто гледају их душмански,
што их не удостоје на овом светом месту.

Врапчји чин за прехрану, разумеју тек деца,
што о подели братској не изгубише сан:
Каква је срећа бити слободан, и малецак -
и не треба ти више но зрнце-два на дан.

У сваком случају, врапци не одустају лако.
И њихов напор ко да и виша мудрост боји:
певати како можеш над пуним туђим џаком,
као да ништа друго на свету не постоји.


Никанор Парра, Чили. Из цикла «Листья Парры»

Песня поездного бродяги

В имении Ясной Поляне
жил граф Лев Николаич Толстой
ходил он босой и небритый
прости Господи
питался морковью сырой

я тоже хожу с бородою
вы скажете что же с того?
глаза отведете не зная
что внук я законный его

в голодные дни революций
пришлось мне малютке расти
подайте на бедность гражда́не
(пускает шапку по кругу)
копеек хотя б по дести

мне всех своих бед не поведать
позору вовек не избыть
возможно ли графскому внуку
на хлеб христа ради просить?

жена с молодым капитаном
сбежала давно от меня
зачем я ей дался калека
безногий безрукий калека?
к чему ей такая родня?

быть верной клялась перед Богом
а сдулась как шарик цветной
была бы приличная дама
(как вы благородные дамы)
рыдала б всю жизнь надо мной…

…………………..

подайте страдальцу гражда́не
нет сил до чего я больной

один не живу я а маюсь
недугами весь заражён
недавно от энцефалита
я впал в летаргический сон

лепилы в казенной больничке
сквозь этот вот шрам ножевой
мне желчный пузырь удалили
и с ним заодно мочевой

подайте подайте гражда́не
нет сил до чего я больной

скитаюсь по жизни бродягой.
нигде мне пристанища нет
мальчишки свистят и плюются
и камни швыряют мне в след
ах жил бы мой дед знаменитый
не знал бы я этих обид
ходил бы красивый и сытый
пускай и не так знаменит

семнадцать занюханных баксов
мне нужно на дозу поднять
кого с герандоса ломало
не надо тому объяснять
подайте страдальцу гражда́не
по-доброму братья прошу
не жмитесь позорные суки
повыдеру ноги и руки
всех пидаров в кровь попишу…


Оригинал:

sombrero


Никанор Парра, Чили. Из цикла «Христос из Эльки»

Беседы и проповеди Христа из Эльки

- А теперь с вами
лично Господь наш Иисус Христос
который после 1977 лет религиозного молчания
любезно согласился
присоединиться к нашей грандиозной пасхальной программе
радуя старых и малых
своими мудрыми и своевременными откровениями
Господь наш Иисус Христос не нуждается в представлении
он известен во всем мире
достаточно вспомнить его славную смерть на кресте
и последующее не менее впечатляющее воскресение
ваши аплодисменты Господу нашему Христу!



Спасибо за аплодисменты
пусть они и не мне предназначены
я малограмотен но не безумен
некоторые господа шоумены
валяют дурака из кожи вон лезут
ради дешёвых аплодисментов
я прощаю им
эти невинные шутки
хотя конечно не следует так поступать
говоря о серьезных вещах
особенно таких как Евангелие
надо мной пусть смеются все в порядке
мне это не впервой
лишь бы не над Господом нашим И.Х.
уважаемая публика меня понимает
(аплодисменты)

I
Я естественно готовился
тем не менее не знаю с чего начать
для начала сниму очки
борода у меня настоящая
я не стриг её уже 22 года
так же как и ногти
тем самым я сдержал данное слово
дольше оговоренного срока
поскольку давал обет не стричься двадцать лет
я не стриг бороды и ногтей
кроме ногтей на ногах
в честь моей благочестивой матери
подвергаясь унижениям оскорблениям и клевете
при том что никому не мешал
а лишь исполнял священную клятву
данную когда она умерла
не стричь бороды и ногтей
в течении двадцати лет
в память о ней
отказаться от обычной одежды
сменив ее на скромное рубище
а сейчас я открою вам тайну
обет исполнен
скоро вы снова увидите меня
в цивильной одежде.

II
5-го февраля 1927 года
я был на севере
работал помощником каменщика
в одной
американской компании
надеясь скопить денег
чтобы помочь родителям
находившимся в бедственном положении
мать была прикована к постели
отец без работы
услышав по громкоговорителю
своё имя
я почувствовал как кровь
стынет в жилах
хотя стояла страшная
жара
естественно я подумал о самом худшем
и к сожалению не ошибся
я так растерялся
что даже усмехнулся в первое мгновение
не веря тому что прочел
Господи это невозможно
в отчаянии я порвал в клочки
телеграмму
а когда пришел в себя
сел на камень и заплакал
как ребенок
забыв о том что я взрослый
состоявшийся человек.


III

Встречая меня в этом скромном рубище
даже священники потешались надо мной
а ведь они должны подавать пример другим людям
будучи представителями
Бога на земле
я совершенно уверен
что Бог не смеялся бы надо мной
ведь я дал обет в память о своей матери
что ещё я мог сделать
когда она почила вечным сном
только представьте что я её сын развлекался бы
в компании женщин сомнительной репутации
это было бы чудовищным предательством
учитывая что я её единственный сын
человек а не бог как некоторые думают.


XX

В реальной жизни нет ни прилагательных
ни склонений ни предлогов
кто-нибудь видел союз «и»
где-нибудь кроме грамматики Бельо?
в реальной жизни существуют только вещи и действия
мужчина танцует с женщиной
женщина кормит младенца
похороны – дерево – бык
междометие становится подлежащим
наречие изречением
глагол «быть» - галлюцинация философа.


XXIV

Придя в Чили испанцы
с удивлением обнаружили
что здесь нет ни золота ни серебра
снег и вулканический туф вулканический туф и снег
ничего стоящего
еды было мало
и сейчас тоже мало, скажете вы
это я и хотел подчеркнуть
чилийский народ голодает
я знаю что за эти слова
могу оказаться в Пирагуа
но неподкупный Христос из Эльки
живет только ради истины
да простит меня генерал Ибаньес
в Чили не соблюдаются права человека
здесь нет свободы печати
здесь правят мультимиллионеры
лиса заведует курятником
конечно сейчас я попрошу вас ответить
в какой стране соблюдаются права человека?



XXVI

Теперь когда я расставил все по своим местам
подробно растолковав
за эти бесконечные 22 года
все «почему» «когда» и «как»
моего персонального пришествия
я верю всем сердцем
что люди перестанут путать корни с ботвою
принимая одно за другое
я не китаец не араб и не индеец мапуче
как бросили мне в лицо
так называемые представители закона
когда я сошел с поезда на вокзале Мапочо
приехав с севера страны
в конце 1929-го года
чтобы поселиться в столице
даже не подозревая что здесь начнется
мой крестный путь
я – сын который знает что такое мать
я – рядовой солдат
проще сорняка
несчастней птицы каракара
больше чилиец чем напиток из вареной пшеницы с абрикосами



XLIX

Избави нас Господи от торговцев
они ищут только личной выгоды

избави нас от Ромео и Джульетты
они ищут только личного счастья

избави нас от поэтов и прозаиков
что стремятся только к личной славе

избави нас от Героев Икике
избави нас от Отцов Нации
нам не нужны их персональные памятники

если есть у тебя сила Господи
избави нас от всех этих демонов
а заодно и от нас самих
в каждом из нас живет
зверь высасывающий наш спинной мозг
торговец жаждущий обогащения
безумный Ромео одержимый мечтой овладеть Джульеттой
театральный герой
вступающий в сговор с собственной статуей

избави нас Господи от всех этих демонов
если ты всё ещё Бог


L

Мои ученики сердятся на меня
из-за того как хорошо идут у меня дела в последнее время
после стольких лет лишений
я наконец купил себя маленький внедорожник
а им хочется видеть меня в лохмотьях
они клянутся что я заключил сделку с дьяволом
что ж распните меня!
как бы то ни было я остаюсь тем же кем был всегда
Доминго Сарате Вега
к услугам всех радиослушателей
безотносительно их классовой принадлежности
знайте что у меня все в полном порядке
я не умру на кресте
я почти уверен
что умру естественной смертью
говорит Доминго Сарате Вега
по прозвищу Христос из Эльки
Пожизненное Кооперативное Радио


LI

Наша страна чистой воды халтура!
здесь не действует даже закон джунглей
«мы ещё поднимем голову» «мы ещё поднимем голову»
если мы потомки спившихся индейцев
и кучки испанских авантюристов
в большинстве своем уголовников
это случится 32-го декабря тысяча девятьсот никакого года!
англосаксонской крови вот чего нам не хватает
чтобы одолеть в себе вороватого равнодушного индейца



LXIII

Пусть Верховный суд решает
одержим ли духом наживы
тот кто любит Бога больше всего на свете
одержим ли духом наживы
тот кто не поминает имя Господа всуе
одержим ли духом наживы
тот кто почитает родителей своих
одержим ли духом наживы
тот кто не крадет не прелюбодействует
одержим ли духом наживы
тот кто не желает жены ближнего своего
ваша честь! одержим ли духом наживы
тот кто в меру сил
уподобляет себя Господу
зачем мы ослепляем прахом глаза свои
Христос из Эльки презреннейший из торговцев
подлейший хитрейший ужаснейший
можете распять меня без суда и следствия

я действительно продаю свои брошюры
вы не ослышались я их продаю
я не могу отдавать их даром
хотя сердце моё обливается кровью
увы я не могу их дарить
пусть земля разверзнется у моих ног господин судья
я едва свожу концы с концами:
хоть немного здравого смысла!
клянусь матерью если бы я был миллионером
я отдавал бы даром не только свои брошюры
но целые библиотеки
книг очень не хватает как мне кажется
Дон-Кихота в первую очередь –
без этой книги ничего нельзя понять –
Мартин Фьерро – моя любимая книга
моя настольная книга мой светоч моё все
Рыцари Круглого Стола
Бертольдо, Бертольдино и Какашка
произведение единственное в своем роде
Ган Исландец Виктора Гюго
несравненная Женевьева Брабантская
и наконец
хотя с этого мне следовало бы начать
Святая Библия
да
Святая Библия
единственная правдивая книга на свете
все прочие прекрасны но лживы.



Оригиналы:

elqui

nuevoelqui


Поломка

Мы стояли и ждали, когда
нас пропустят в красивое зданье.
Вот он вышел, сказал – не беда,
что толпа, как на соревнованье.

Здесь у нас, вроде, тоже турнир,
и свободно почти, как на рынке.
Остальной залюбуется мир:
Господа, проходите в кабинки!

. . .

Я засовывал в урну листок,
тот замялся и лез еле-еле,
но внезапно мне кто-то помог,
потянув за него из-под щели.

Сдвинул я драпированный верх –
было там механизма подобье,
и некрупный сидел человек,
и глядел на меня исподлобья.

Ты тут кто? – я негромко спросил.
Он негромко ответил – наладчик.
Видишь сам, говорит, засбоил
выписной бюллетенеукладчик…

. . .

Сколько лет в нашей странной стране
я живу, как на ветке качаясь.
Видно, здесь и достанется мне
умереть, ни о чем не печалясь.

И, пожалуй, не съехав отсель,
исчерпал я предложенный выбор.
А бумажки засовывать в щель -
это что-то из импортных игр.


Вечерок

Мы начинаем вечерок.
У нас в гостях поэт из Польши.
Он для начала пару строк
прочтет, а выпьет с нами позже.
Стихи немного не для дам
и потому без перевода,
но это ладно, это нам
неважно; главное природа
мировоззренческой тоски,
когда на уровне фонемы
синкреты рвутся на куски
и разметаются тотемы.
Скажу апартом, между строк:
поэт известен и заслужен.
Нас ждет отличный вечерок
и напоследок вкусный ужин…

Любой загул литературный
наутро крепко пахнет урной,
но, как ни хочется скорей
отмыть в громокипящем душе
остатки мерзости и чуши,
следы вчерашних верборей,
не торопись трубить диану
и выпроваживать с полпьяну
кого намедни приютил.
Пусть в комнате не видно полу
от бардов всяческого полу,
будь снисходителен и мил.
Смири поток желаний скромных,
пока трусы девиц бездомных,
соратниц дремлющих гостей,
над ванной сушатся твоей.


Бог не спас. О вкусах.

Бог не спас бумажные деньги.
Чёрт смеялся и танцевал:
«Все банкноты на свете поддельны –
неужели никто не знал?!»

«Лучше верьте цветным обоям –
за обоями хоть стена,
а за этим «защитным» слоем -
ничего, провал, тишина!»

Он вальсировал, хвост обнимая,
и копытом пристукивал в такт:
«Как родному… по курсу мая…
Что тут думать?» - шептал.- «Абгемахт?»


- - -


О вкусах не спорят. За них убивают.
И это в порядке вещей.
Вчерашние жертвы легко надевают
одежды своих палачей.

О вкусах не судят. За вкусы сажают.
И правил не будет иных.
Слова понемногу опять дорожают.
Дороже и плата за них.

Да что там о вкусах. О лентах и бусах
не стоит уже – сгоряча.
Не будем о минусах. Скажем о плюсах.
И купим рулон кумача.


ВПК

Зябко и холодно. Ночь. Одиночество. Глушь.
В этой гостинице чаю и то не найти.
Свет фонарей отражается в зеркале луж.
С площади в ночь разбежались пустые пути.

Где-то внизу телевизор не спит, бормоча.
С грохотом воду за стенкой спускает сосед.
С площади в ночь простирается длань Ильича
к светлому завтра, которого, стало быть, нет.

Утром в столовой – кефир и остывший бульон,
корка яичницы, вялый и сонный народ.
Время завернуто в бархат советских знамён –
кончился напрочь его оборонный завод.

Впрочем, снаряды клепаюся, речка течёт,
на постаменте скучает заслуженный танк.
В силу того, что прошедшее больше не в счёт,
это не памятник, это уже просто так.


Одинокий велосипедист

Свет зажигают на даче соседа.
Еду тропинкою через сосняк.
Прыгают шины велосипеда,
словно на ребрах, на старых корнях.
Каркает в сумерках ворон в тревоге.
Жутко седло подо мною скрипит.
Чьи это ребра торчат из дороги?
Чей тут скелет безымянный зарыт?
Страшно ли, братие? Страшно, еще бы,
в темени просек ночною порой...
Ухает филин из мёртвой чащобы,
ладаном пахнет и ямой сырой.
Лес подмосковный безумный и дикий -
век не изведаешь, сколь ни живи.
Глянешь, не знаешь - куст земляники
или обочина в чьей-то крови?
Что там направо? Что там налево?
Кто там за чёрное прячется древо?
Жизни ли сирой лишишься, поэт,
или отнимут велосипед?


«Чтобы съесть человека в Перу…» Хуан Гонсало Росе

ГАСТРОНОМИЯ

Чтобы съесть человека в Перу,
нужно сначала удалить из него кости,
вынуть пораненные внутренности,
отходы рыданий и курения,
опалить его на медленном огне,
нарезать мелкими кусочками
и подать на стол с закрытыми глазами,
размышляя при этом
о том, как наше доблестное правительство нас защищает.

Затем
заявить, что поэты всё преувеличивают.

И, в качестве приятного завершения,
выпить рюмочку.




Juan Gonzalo Rose (1928-1983).Perъ

GASTRONOMIA

Para comerse un hombre en el Perъ
hay que sacarle antes las espinas,
las visceras heridas,
los residuos de llanto y de tabaco.
Purificarlo a fuego lento,
cortarlo a pedacitos
y servirlo en la mesa con los ojos cerrados,
mientras se va pensando
que nuestro buen gobierno nos protege.

Luego:
afirmar que los poetas exageran.

Y como buen final:
tomarse un trago.


Советы женатым друзьям. Испания, 1550 г.

Поговорки и предостережения женатым друзьям от некоего морельца (*). Отпечатано в 1550 году в Валенсии. (Отрывок)


Супружество - да будет свято!
Да будет благом для двоих,
коль Бог соединяет их!

Подобна редкому алмазу
благочестивая жена
и тем особенно ценна.

Обычно бремя благочестья
дается женам не вполне:
грешат и каются оне.

Не доверяй жене лукавой,
а буде всех она честней,
все ж верь наполовину ей.

Запомни, взнузданной лошадке,
чтоб не свалила седока,
довольно легкого рывка.

Хвали разумную супругу,
тверди, что всех она милей,
а дуре трёпки не жалей!

- - -

Коль дева юная стыдлива,
она воистину мудра,
зерцало чести и добра!

Поскольку верность и невинность
в бесстыдном сердце не найдут
достойный для себя приют.

Цени воздержанность в невесте:
девица, чья свободна речь,
и честью может пренебречь.

Иная танцами прельщает,
да только через пару па
уж видно, как она глупа.

У той, что песенки любовны
поёт с рассвета до темна,
не делом голова полна.

Невинной праведнице должно,
забыв о песенке пустой,
молиться деве пресвятой.

- - -

Любя жену, следи ревниво,
кто ей подходит для утех
средь домочадцев, прежде всех.

Вовек не оставляй супругу
на попеченье никому,
пусть даже брату твоему.

Хваля друзей перед женою,
не слишком распускай язык:
у женщин аппетит велик.

Так прародительнице Еве
недолго славила змея
тот плод, что погубил ея.

Вообще, любить иль ненавидеть,
натуре женской всё равно:
ей середины не дано.

Пустая, ветреная баба
для мужа худшая из мук,
и сей не лечится недуг.

- - -

Когда красавица из дому
в наряде новеньком спешит –
не ради мужа он пошит.

Жена, чьи прелести почтенны
рядятся в девичьи шелка,
достойна крепкого пинка.

Проверь, коль в церковь зачастила,
уж так ли набожна она
и проповедь ли ей нужна?

Сопроводителем к обедне
мальчишку нанял ты жене…
Не платит ли она вдвойне?

Не дай ужасному свершиться,
явись спасителем для тех,
кто замышляет смертный грех…

Не хочешь в доме маскарада
и меж соседей болтовни,
взашей всех ряженых гони!

- - -

Известно, что не стоит пакле
с горящей спорить головнёй,
а мужу ссориться с женой!

Не верь жене сладкоречивой:
хотя и льёт она елей,
но чёрта в помыслах подлей.

Опасны женские капризы:
разок им только попусти –
и скоро будешь пол мести.

Иная по скитам и храмам
путь покаянный совершит,
вернется и опять грешит.

Иная за полночь на бденья
спешит к обители святой,
а там – викарий молодой

Я часто вижу на молитве
у грешниц слезы на глазах,
но правды нету в тех слезах…

- - -

и т.д.


(*) Морелья – город в провинции Кастельон




REFRANES Y AVISOS POR VÍA DE CONSEJOS HECHOS POR UNO DE MORELLA, ENDREÇADOS A UNOS AMIGOS SUYOS CASADOS

IMPRESSOS EN VALENCIA JUNTO AL MOLINO DE LA ROVELLA EN EL AÑO DE MDLI

(Ejemplar R 8279 de la B.N.M.)

/aj v/

Comiença la obra:

Es muy santo el matrimonio.
Pues bivan ambos y dos
Según que lo manda Dios.

De las buenas yo no hablo,
Pues que son piedras preciosas
Del mundo las virtuosas.

De las otras yo lo digo;
Y de las que fueren tales
Porque emienden de sus males.

Si tienes muger honrada
fía della con recelo,
y de la mala no un pelo.

A la muger virtuosa
y ques bien originada,
basta poca sofrenada.

Si tienes buena muger,
hónrala mi buen amigo,
y a la mala da castigo.

/aij r/

La verguença en la muger
Es dechado verdadero
Y de virtudes minero.

No puede virginidad
tener assiento y morada
en la ques desvergonçada.

De ay, la desvergonçada
que habla a rienda suelta,
le dizen ques desembuelta.

Van algunas a baylar
Por mostrar su hermosura,
Y descubren su locura.

Las moças que siempre cantan
Canciones enamoradas,
Ya quieren ser festejadas.

La vírgen ha de cantar
A su tiempo y a su hora
Canciones de nuestra señora.

/aij v/

……………

/aiij r/

Por buena muger que tengas
Siempre te has de recelar,
Y más del familiar.

Tu hija ni tu muger
No fíes de hombre humano,
Aunque te sea hermano.

En tu casa no alabarás
Jamás a otro varón ,
Que muy apetitosas son.

Nuestra madre la primera,
El diablo le alabó
El fruto que la perdió.

Son ellas de tal natura
Que o aman o aborrescen,
Y nunca el medio apetecen.

La muger de mal assiento,
Variable y ventolana,
Llaga es que nunca sana.

/aijj v/

La que saliendo de casa
Lleva el rostro muy luzido,
No lo ha por su marido.

La muger quen su vegez
Quiere ir ataviada,
No le falta martillada.

Todas van a la yglesia,
A la missa y al sermón,
Mas no con una intención.

Muchos pagan al criado
Por yrlas acompañar,
Y ellas avría de pagar.

Aparta la ocasión
De lo que está preparado,
Y apartarás el peccado.

Máscaras, amigos míos,
No entren en vuestra posada,
Y no será mascarada.

/aiij r/

L'estopa no[e]stá segura
En burlas con el tizón,
Ni la muger con varón.

Buscan ciertas devociones
Por cobijar su errada,
Y dan mayor camallada.

La que una vez albarda
El marido a su plazer,
Le haze casa barrer.

Muchas votan las hermitas
Por yr por andurriales,
Y traen mayores males.

Muchas van por devoción
De noche al santuario,
Y ellas buscan al vicario.

Muchas veo muy devotas
Y llorando en los officios,
Y nunca dexan sus vicios.


Толмач-кон

Переводим, Липушкин?

– Что ты грустен, Липушкин, сегодня?
Неужель разлюбил перевод?
– Да поможет мне сила Господня!
Переводов не любит народ...

Наловчились читать по-английски...
Говорят, как не совестно врать?
Ты же русский, кричат, по прописке,
и тебя может Бог покарать!

– Да не слушай их, братец Липушкин!
Словно зеркальце прост перевод:
что сказали Шекспир или Пушкин,
то и сказывай наоборот.

И никто тебя, брат, не обидит...
А Шайтанова ты не читай!
Он кривую ухмылку не видит
на небритом лице Гюльчатай.


Природа

На полянах за городом звон и жужжание,
незнакомое вовсе насекомое царство.
По опушкам снуя, воробьи-горожане
пристают, будто спьяну, к овсянкам грудастым.

Полосатый народ, народившийся за год,
расточился по дачам, встал на тропки неровные.
Вдоль шоссе пустырями на вольницу за город
потянулись в жару кабыздохи дворовые.

Побродить по предместью разбойною стаей,
погонять по полям почтальоншу на велике,
поблудить, поохотиться всласть и устало,
полакав из ручья, задремать в можжевельнике.

Оголившись под кронами местного полдня,
пью пивко и себя поливаю из шланга...
Как ты к жарким губам прижимаешься холодно,
презирая природу, московская банка...


Скрипка в пакете

В минимаркете дачной Покровки
с полчаса возле кассы, хоть плачь,
продавщице менял сторублевки
поездной попрошайка-скрипач.

Проклиная горячее лето,
поедая пломбирный брикет,
он, как маг, извлекал из пакета
то десятку, то жменю монет.

Продавщица спешила не шибко,
всё считала, а я всё глядел,
как в пакете у нищего скрипка
и смычок отдыхали от дел.

Впрочем, что я?! Какой это нищий...
В чистой майке, в гавайских трусах.
Гонорара почти на полтыщи
наменял, и пломбир на усах...

Простодушный, навроде фигляра –
даже очередь не разозлил.
Правда, скрипка – в мешке, без футляра,
но при этом смычка не пропил...

Шевелил он их нежно в пакете,
чуть небрежно сдвигая на край –
эй, музы́ка, дорогу монете!
И они подвигались – черпай!

И в сознании высшего дара
все ж не корчили высших особ.
Хорошо, что они без футляра,
все футляры похожи на гроб.


Русская азбука

Любишь
в кубики и куклы,
и в солдатики
играть?

А теперь узнаешь
буквы
и научишься
читать.

На странице,
на экране,
в магазине,
в Божьем храме
ты, конечно,
примечаешь -
буквы
выстроились в ряд...

Ты теперь
их разгадаешь,
и они —
заговорят.



«А»

Вот и первая
картинка:
чудо-домик,
невидимка -
только крыша
нам видна...

Под коньком
блестит на солнце
треугольное оконце...

А живёт здесь
буква А.


______________________

«Б»

Буква Б зовёт:
- Идём
плавать в лужах
под дождём!

Только к мачте
мне приделай
из бумаги
парус белый,
а над мачтой -
козырёк,
чтобы парус
не промок.
_________________________

«В»

Две гусеницы
по травинке
ползут,
красиво
выгнув спинки...

Не тут ли
спряталась в траве,
играя в прятки,
буква В?
_______________________

«Г»

Всегда готова
буква Г
помочь
сестрице-кочерге,
чтобы у той
ни днем, ни ночью
не гасли
угли в очаге...

А кочерга
всегда готова
встать за сестру
в любое слово.
__________________________

«Д»

Точно
мы не знаем — где,
где-то на Гавайях
отдыхает
буква Д
в домике на сваях.

Там гавайцы
в гости к Д
ходят в лодках
по воде.

_____________________________________

«Е» и «Ё»

Как бы
ни были похожи
две подружки
Е и Ё,
не одно они
и то же -
каждой
нравится своё.

Е - в тепле,
ей строчка - дом.
Ё гуляет под дождём.
_______________________________________

«Ж»

От истока
в мёртвой глине,
от живой его струи
разбежались по пустыне
во все стороны
ручьи,
напитали мир водою,
всё и вся
пройдя насквозь...

Ж — живая:
всё живое
с этой буквы
началось.
_________________________

«З»

Букву З
по льду
коньками
вырезаем завитками.

Лёд прозрачен,
как слеза...

Учат букву
вместе с нами
рыбки,
выпучив глаза.

______________________________


«И» и «Й»

Буква И
не виновата,
что немного угловата -
пусть остры
её углы...

Пусть И краткое
по строчкам
вдруг царапнет
коготочком -
аЙ..!

Всё равно -
они милы.

________________________

«К»

Мы учили букву К.

Показалось маме -
это крылья
мотылька
на оконной раме...

Может, тень
от ночника
обманула маму...

В этот вечер
буква К
села
к нам на раму!

_____________________


«Л»

Сели мы
на карусель -
покататься
с буквой Л...

Вместе
после карусели
ковыляем
еле-еле...

___________________________

«М»

По мосту
проехал трактор,
а за ним
ещё один...

Мост не выдержал
и крякнул -
надломился
посреди.


____________________________
«Н»

Буква Н
всегда перечит...

Скажешь — чёт!
Ответит — нечет!
Нет!
Не так!
Не то!
Не та!

Очевидно - неспроста
букву Н
посерединке
делит на две
половинки
поперечная черта...
_____________________________

«О»

Букве О
на день рожденья
знаменитый
портретист
подарил
в овальной рамке
совершенно
чистый лист...

Буква О спросила:
- Это
заготовка
для портрета?

Но услышала
в ответ:
- Это просто
твой портрет...

_________________________

«П»

Нам сегодня
показали
перекладину
в спортзале
и подтягиваться
нас
заставляли
целый час...

На ладошках -
волдыри,
на коленках -
ссадины...

Букву П
учить легко
после перекладины.

_________________________________

«Р»

С папой
мы нашли
пример
настоящей
буквы Р...

Буква Р
на загляденье -
серебром
горит металл!

Только б мама
не узнала,
кто ей
ножницы сломал.


_________________________________

«С»

Есть же буковки -
простушки!
Никаких тебе
чудес...

Откусил
бочок у сушки -
получилась
буква С.


_________________________________

«Т»

Буква Т -
дорожный знак
для машин
тревожный...

Уважает даже танк
этот знак
дорожный.

Там,
где этот знак
возник,
не проехать -
там
тупик.


________________________________

«У»

Белизна
страничек книжных -
будто снег
на склонах гор...

Буква У летит,
как лыжник,
под уклон
во весь опор...

___________________________
«Ф»

Старый
бабушкин буфет
не откроешь -
ручек нет...

Папа
две буфетных ручки
склеил
с помощью липучки.

Говорит:
- Какая буква?
- Буква Ф, - шепчу, -
как будто...

Ты починишь наш буфет?
Ты достанешь мне конфет?

_______________________________________

«Х»

Словно домик -
каждый стих...

Этот домик пуст и тих.

Стёкол нет,
порог непрочен,
вход
крест-накрест
заколочен...

Домик пуст,
но у стиха
есть хозяйка -
буква Х.

_________________________________

«Ц»

Говорят,
что буква Ц
жить мечтает
во дворце...

Но никак она
дворца
не достроит
до конца...

Есть покуда
пол да стены,
да ступенька
от крыльца...

__________________________________
«Ч»

– До чего ты,
ворон,
чёрен!
До чего
собой хорош!
Отчего ты,
ворон,
зёрен
из кормушки
не клюешь?

– Поклевал я
как-то зёрен,
Чёрной буквой
завлечён,
стал
чернее ночи
чёрен -
не отмыться
нипочём...

_________________________________
«Ш»

У окошка
кошка
спит.

За трубой
шишок
сопит.

А на коврике,
у лавки,
кверху вытянув
три лапки,
спит,
тихонечко дыша,
буква Ш.

________________________________

«Щ»

– Что-то стала я
тоща! –
запищала буква Щ. –
Дайте мне
скорей добавки,
дайте
щербы и борща,
дайте щей,
лещей,
сгущенки,
дайте
хрящик в холодце!
А не то
меня прогонят
и заменят
буквой Ц...

______________________________________

«Ь» и «Ъ»

С мягким знаком
звуки мягки,
с твердым знаком –
твёрдые;
ну, а сами
эти знаки
промолчат –
не гордые...

___________________________________

«Ы»

Конкурс пляски
у нас –
гопака
да барыньки!
От Москвы –
буква Ы
с костылем
и в валенке...

______________________________

«Э»

Буква Э
была не вечно
буквой на бумаге...

Довелось ей
быть эфесом
у геройской шпаги –
посражаться
на дуэли,
показать
отвагу в деле
и, сломав
в боях клинок,
строй оставить
ради строк...
_______________________________

«Ю»

Закружили
букву-флюгер
в небесах высоко
ветры с севера
и с юга,
с запада,
с востока...

– Кто тебе
милее будет?
Отвечай нам,
буква Ю!

А она
кружиться любит...
– Я вас всех,– кричит,
– люблю!
______________________________________


«Я»

Нашей Азбуки
кораблик
поднимает якоря!
Нашей Азбуки
кораблик
отплывает за моря!

Тридцать три
на нём матроса –
тридцать три
богатыря.

На корме
стоит - смеётся,
подбоченясь,
буква Я!

_______________________________

к о н е ц


Буква «Э» (конкурс «Азбука»)

Буква Э
была не вечно
буквой на бумаге...

Довелось ей
быть эфесом
у геройской шпаги –
посражаться
на дуэли,
показать
отвагу в деле
и, сломав
в боях клинок,
строй оставить
ради строк...


Буква «Ы» (конкурс «Азбука»)

Конкурс пляски
у нас –
гопака
да барыньки!
От Москвы –
буква Ы
с костылем
и в валенке...


Буквы «Ь» и «Ъ» (конкурс «Азбука»)

С мягким знаком
звуки мя́гки,
с твердым знаком –
твёрдые;
ну, а сами
эти знаки
промолчат –
не гордые...


Буква «Щ» (конкурс «Азбука»)

– Что-то стала я тоща! –
запищала буква Щ. –
Дайте мне
скорей добавки,
дайте
щербы и борща,
дайте щей,
лещей,
сгущенки,
дайте
хрящик в холодце!
А не то
меня прогонят
и заменят
буквой Ц...


Канун Нового года. Роберт Сервис (1874 — 1958)

Лютует стужа сегодня в порту, у пирса море ревет,
во мраке волны ломают мол, свистит и хлещет метель...
По снегу и льду я еле бреду... Кончается старый год...
Я болен и слаб, и мой корабль давно уже сел на мель.
В салуне Мак-Гаффи грохот и звон, там весело и тепло.
Во рту у меня ни крошки с утра, от слабости ноги дрожат!
Зайду в салун, подремлю в углу тоске-печали назло.
Глядишь, нальет глоток от щедрот кто-нибудь из ребят...
Парням забава: «Эй, пьянь-халява, ползи уж, коли ползешь!»
«Выпьешь?» - спросят. «Благодарю. Я выпить, и впрямь, не прочь!»
Кто я? Пропахший ромом урод - для пьяных шуток хорош...
Разбитый бот, потерявший грот в эту веселую ночь.
Мак-Гаффи показывает юнцам, как с правой Фитцсиммонс бил,
Толкует бармен про Таммани-Холл, опять у «ослов» скандал...
Скорей под шумок присесть в закуток... Совсем не осталось сил,
и кружится комнаты карусель... О, Боже, как я устал!

* * *

Букетик роз у нее на груди... Был сладок их аромат!
Под сенью низко склоненных пальм стояла наша скамья,
играли Штрауса, и лилась прохлада в наш зимний сад,
коснувшись тонкой ее руки, в любви ей признался я.
И замер смех у нее на губах, ко мне склонилась она...
В ее огромных темных глазах увидел я райский свет!
Бежали мгновения, я молчал, она была смущена...
и алую розу, сорвав с груди, мне подала в ответ.
И громче вальс зазвучал в ночи, и стало светло, как днем,
я обнял ее и поцеловал, и мир был для нас одних...
«Она моя, моя навсегда!» – гремели в сердце моем
все новогодние колокола... Я все еще слышу их!
Ужели забуду последний вальс и скрипки горестный стон?
Ужели не вспомню прощанья час и очи полные слез?
Ужель не вернется сон золотой, святой беспечальный сон
о долгой-долгой жизни вдвоем в долине счастливых грез?
Я все растерял на своем пути, прости меня, Этель, прости!
Увяла алая роза твоя еще полвека назад...
О, лучше тысячу раз умереть, чем все это вновь пройти.
Я грешен, Этель, я пал на дно... Я плачу, Господи свят!
Но что это? Снова колокола? Иль это гремит прибой?
Ты видишь, Этель? Вот я стою – и будто предан суду...
И строг Судия, и шепчу ему я: «Господь, я чист пред тобой!»
О, Этель, ты слышишь колокола? Встречай меня, я иду!

* * *

«Вставай, приятель - полночь проспишь! Не дело спать по углам...
Эй, хобо, ты слышишь меня? Очнись! Глаза открой, наконец!
Хлебни глоток за новый годок и двигай себе к дверям...
Возьми вот ломоть... Помилуй, Господь! Эй, парни, да он – мертвец...»




Robert Service (1874 — 1958)

New Year's Eve

It's cruel cold on the water-front, silent and dark and drear;
Only the black tide weltering, only the hissing snow;
And I, alone, like a storm-tossed wreck, on this night of the glad New Year,
Shuffling along in the icy wind, ghastly and gaunt and slow.
They're playing a tune in McGuffy's saloon, and it's cheery and bright in there
(God! but I'm weak - since the bitter dawn, and never a bite of food);
I'll just go over and slip inside - I mustn't give way to despair -
Perhaps I can bum a little booze if the boys are feeling good.
They'll jeer at me, and they'll sneer at me, and they'll call me a whiskey soak;
("Have a drink? Well, thankee kindly, sir, I don't mind if I do.")
A drivelling, dirty, gin-joint fiend, the butt of the bar-room joke;
Sunk and sodden and hopeless - "Another? Well, here's to you!"
McGuffy is showing a bunch of the boys how Bob Fitzsimmons hit ;
The barman is talking of Tammany Hall, and why the ward boss got fired.
I'll just sneak into a corner and they'll let me alone a bit;
The room is reeling round and round . . .O God! but I'm tired, I'm tired. . . .
* * * * *
Roses she wore on her breast that night. Oh, but their scent was sweet!
Alone we sat on the balcony, and the fan-palms arched above;
The witching strain of a waltz by Strauss came up to our cool retreat,
And I prisoned her little hand in mine, and I whispered my plea of love.
Then sudden the laughter died on her lips, and lowly she bent her head;
And oh, there came in the deep, dark eyes a look that was heaven to see;
And the moments went, and I waited there, and never a word was said,
And she plucked from her bosom a rose of red and shyly gave it to me.
Then the music swelled to a crash of joy, and the lights blazed up like day,
And I held her fast to my throbbing heart, and I kissed her bonny brow.
"She is mine, she is mine for evermore!" the violins seemed to say,
And the bells were ringing the New Year in - O God! I can hear them now.
Don't you remember that long, last waltz, with its sobbing, sad refrain?
Don't you remember that last good-by, and the dear eyes dim with tears?
Don't you remember that golden dream, with never a hint of pain,
Of lives that would blend like an angel-song in the bliss of the coming years?
Oh, what have I lost! What have I lost! Ethel, forgive, forgive!
The red, red rose is faded now, and it's fifty years ago.
'Twere better to die a thousand deaths than live each day as I live!
I have sinned, I have sunk to the lowest depths - but oh, I have suffered so!
Hark! Oh, hark! I can hear the bells! . . . Look! I can see her there,
Fair as a dream . . . but it fades . . . And now - I can hear the dreadful hum
Of the crowded court . . . See! the Judge looks down . . . NOT GUILTY, my Lord, I swear . . .
The bells - I can hear the bells again! . . . Ethel, I come, I come! . . .
* * * * *
"Rouse up, old man, it's twelve o'clock. You can't sleep here, you know.
Say! ain't you got no sentiment? Lift up your muddled head;
Have a drink to the glad New Year, a drop before you go -
You darned old dirty hobo . . . My God! Here, boys! He's DEAD!"


Буква «Ш» (конкурс "Азбука")

У окошка
кошка
спит.

За трубой
шишок
сопит.

А на коврике,
у лавки,
кверху вытянув
три лапки,
спит,
тихонечко дыша,
буква Ш.


Автомобили. Будто волчьи очи... Василь Стус (1938-1985), Украина

Автомобили. Будто волчьи очи
горят из мрака. Вечер. Не найти,
где прикорнуть. Стакана чая с другом
не разделить. От множества врагов
слабеешь понемногу, но не дрогнет
уверенность, что все-таки пройдет
их волчье время, дикий век не вечен.
И ты, отрада горькая, не вечна.



Автомобілі, як вовки голодні,
очима світять. Вечір. І нема
тобі притулку. Ані шклянки чаю,
із другом випитого. Стільки ворогів,
що вже од кількості помалу слабнеш,
та впевненість не зраджує: мине
дикунський час. Дикунський вік — не вічний.
А ти — гірка розрадо — теж не вічна.


ПС. Большое спасибо Александру Купрейченко
за разрешение воспользоваться его работой над переводами Стуса
http://poezia.ru/article.php?sid=75082


Буква «Ч» (конкурс «Азбука»)

– До чего ты,
ворон,
чёрен!
До чего
собой хорош!
Отчего ты,
ворон,
зёрен
из кормушки
не клюешь?

– Поклевал я
как-то зёрен,
Чёрной буквой
завлечён,
стал
чернее ночи
чёрен -
не отмыться
нипочём...


Буква «Ц» (конкурс «Азбука»)

Говорят,
что буква Ц
жить мечтает
во дворце...

Но никак она
дворца
не достроит
до конца...

Есть покуда
пол да стены,
да ступенька
от крыльца...


Роберт Бернс (1759-1796). Ответ портному, приславшему назидательную эпистолу

За что объявлен я злодеем,
за что исхлёстан по филеям,
тупыми ножницами бреем,
пытаем шилом -
и не ужасным Асмодеем,
портняжкой вшивым?!

За то, что юную особу
поял на радостях в утробу?
За это, Тэм, срывая злобу,
ты бьешь с размаху?
Тебе не стыдно, вошеёбу
и блохотраху?

Поэтам со времен Давида
за многолюбие — обида:
была неласкова планида
к царю под старость,
но все же святости хламида
ему досталась.

Глядишь, за праведные вирши,
порой горячие излишне,
оборонит меня Всевышний
от зла с копытом,
пристроит где-нибудь повыше -
с царем Давидом.

Пока ж сиятельные лица
велели мне перемениться,
да так, чтоб ни одна девица
не растолстела,
чтоб матерям на них не злиться
за это дело.

На днях в судебное собранье
меня водили на закланье,
мое нехитрое прозванье
звучало трижды:
«Грядет, о Робин, наказанье,
зане блудишь ты!»

Я ложь всегда считал изъяном
и на суде, болван болваном,
признался, что девиц обманом
склонял к соитью:
Судья взревел: «Довольно зла нам
с твоею прытью!»

«Ты, Робин, не умрешь в кровати,
не узришь Божьей благодати,
дождешься не пустых проклятий,
в аду костра ты!»
«Да что ж, - кричу, - мне делать, братьи?
Идти в кастраты?»

«И то, - судья заметил сухо, -
коль плоть твоя сильнее духа,
будь это палец или ухо,
верней - отъяти!
А сделать из тебя евнуха
и вовсе кстати!»

«Ну нет! - ору в поту и в раже. -
Нет ничего на свете гаже!
Пускай скопят евнухов, я же
готов быть сечен
и — коль суду угодно - даже
чуть изувечен!».

«К тому ж, теперь я даже спьяну
невинным девам лгать не стану:
всё растолкую без обману
про ригу с сеном,
пусть скажут, небу спев осанну,
что делать с членом...»

Увы, но речь моя простая
их, видно, довела до края,
и попрощался я, спасая
в штанах амура -
уж больно, Тэм, вся эта стая
глядела хмуро.





Robert Burns
(1759-1796)
Reply To A Trimming Epistle Received From A Tailor

What ails ye now, ye lousie bitch,
To thresh my back at sic a pitch?
Losh, man, hae mercy wi' your natch!
Your bodkin's bauld:
I didna suffer half sae much
Frae Daddie Auld.

What tho' at times, when I grow crouse,
I gie their wames a random pouse,
Is that enough for you to souse
Your servant sae?
Gae mind your seam, ye prick-the-louse
An' jag-the-flae!

King David o' poetic brief
Wrocht 'mang the lassies sic mischief
As fill'd his after-life with grief
An' bloody rants;
An' yet he's rank'd amang the chief
O' lang-syne saunts.

And maybe, Tam, for a' my cants
My wicked rhymes an' drucken rants,
I'll gie auld Cloven-Clootie's haunts
An unco slip yet,
An' snugly sit amang the saunts
At Davie's hip yet!

But, fegs! the Session says I maun
Gae fa' upo' anither plan
Than garrin lasses coup the cran,
Clean heels owre body,
An' sairly thole their mither's ban
Afore the howdy.

This leads me on to tell for sport
How I did wi' the Session sort:
Auld Clinkum at the inner port
Cried three times:--- 'Robin!
Come hither lad, and answer for't,
Ye're blam'd for jobbin!'

Wi' pinch I put a Sunday's face on,
An' snoov'd awa' before the Session:
I made an open, fair confession -
I scorn'd to lie -
An' syne Mess John, beyond expression,
Fell foul o' me.

A fornicator-loun he call'd me,
An' said my faut frae bliss expell'd me.
I own'd the tale was true he tell'd me,
'But, what the matter?'
(Quo' I) 'I fear unless ye geld me,
I'll ne'er be better!'

'Geld you!' (quo' he) ' an' what for no?
If that your right hand, leg, or toe
Should ever prove your sp'ritual foe,
You should remember
To cut it aff; an' what for no
Your dearest member?'

'Na, na' (quo' I), ' I'm no for that,
Gelding's nae better than 'tis ca't;
I'd rather suffer for my faut
A hearty flewit,
As sair owre hip as ye can draw't,
Tho' I should rue it.

'Or, gin ye like to end the bother,
To please us a' - I've just ae ither:
When next wi' yon lass I forgather,
Whate'er betide it,
I'll frankly gie her't a' thegither,
An' let her guide it.'

But, Sir, this pleas'd them warst of a',
An' therefore, Tam, when that I saw,
I said 'Guid-night,' an' cam awa,
An' left the Session:
I saw they were resolved a'
On my oppression.


Буква «Х» (конкурс "Азбука")

Словно домик -
каждый стих...

Этот домик пуст и тих.

Стёкол нет,
порог непрочен,
вход
крест-накрест
заколочен...

Домик пуст,
но у стиха
есть хозяйка -
буква Х.


Буква «Ф» (конкурс "Азбука")

Старый
бабушкин буфет
не откроешь -
ручек нет...

Папа
две буфетных ручки
склеил
с помощью липучки.

Говорит:
- Какая буква?
- Буква Ф, - шепчу, -
как будто...

Ты починишь наш буфет?
Ты достанешь мне конфет?


Буква «У» (конкурс «Азбука»)

Белизна
страничек книжных -
будто снег
на склонах гор...

Буква У летит,
как лыжник,
под уклон
во весь опор...



Роберт Фрост (1874-1963). Птаха минор. Огонь и лёд.

Птаха минор

Привязалась пичуга - поёт и поёт
на ветвях за окном целый день напролёт.

Я ударил в ладоши, певунью гоня,
а не то бы она доконала меня.

Я во многом, наверное, сам виноват.
Глупо птице пенять, что запела не в лад.

И, конечно, не дело гонять этих птах,
как бы грустно ни пели они на ветвях.

---------

Огонь и лёд

Кто говорит, что мир сгорит,
а кто наоборот -
твердит, что лёд его убьёт,
так вот -
я знал и ненависть и страсть,
и полагаю, что пропасть
верней в огне,
но если пламя не берёт -
тогда, пожалуй, что и лёд
сойдёт вполне.



Robert Frost (1874-1963)
A Minor Bird

I have wished a bird would fly away,
And not sing by my house all day;

Have clapped my hands at him from the door
When it seemed as if I could bear no more.

The fault must partly have been in me.
The bird was not to blame for his key.

And of course there must be something wrong
In wanting to silence any song.

--------

Fire and Ice

Some say the world will end in fire;
Some say in ice.
From what I've tasted of desire
I hold with those who favor fire.
But if it had to perish twice,
I think I know enough of hate
To know that for destruction ice
Is also great
And would suffice.


Буква «Р» (конкурс "Азбука")

С папой
мы нашли
пример
настоящей
буквы Р...

Буква Р
на загляденье -
серебром
горит металл!

Только б мама
не узнала,
кто ей
ножницы сломал.


Буква «П» (конкурс «Азбука»)

Нам сегодня
показали
перекладину
в спортзале
и подтягиваться
нас
заставляли
целый час...

На ладошках -
волдыри,
на коленках -
ссадины...

Букву П
учить легко
после перекладины.


Буква «О» (конкурс «Азбука»)

Букве О
на день рожденья
знаменитый
портретист
подарил
в овальной рамке
совершенно
чистый лист...

Буква О спросила:
- Это
заготовка
для портрета?

Но услышала
в ответ:
- Это просто
твой портрет...


Буква «Н» (конкурс «Азбука»)

Буква Н
всегда перечит...

Скажешь — чёт!
Ответит — нечет!
Нет!
Не так!
Не то!
Не та!

Очевидно - неспроста
букву Н
по серединке
делит на две
половинки
поперечная черта...


Буква «М» (конкурс "Азбука")

По мосту
проехал трактор,
а за ним
ещё один...

Мост не выдержал
и крякнул -
надломился
посреди.


Роберт Бернс (1759-1796). Сон

Подсудны дело, умысел и слово...
Мой сон, Фемида, не суди сурово.


Прочтя в газетах оду поэта-лауреата с описанием церемонии 4-го июня 1786 года, автор уснул, вообразив, что попал на приём по случаю Дня рождения короля и произнёс во сне следующую речь:


Мой государь! Такая честь
для скромного поэта -
монарху здравицу прочесть,
желая многи лета!
Откуда взялся я? Бог весть...
Я не любимец света
и к вам в альков сумел пролезть
помимо этикета
в сей славный день!

Ваш гений славя и хваля,
вам свита надоела.
«Храни, о Боже, короля!» -
сто раз кукушка спела.
Сплетая лести кренделя,
лояльна до предела,
не почестей, но чести для,
пиитов рать приспела
в сей важный день.

А я и в мыслях не держал
пустые комплименты,
поскольку вам не задолжал
ни пенсии, ни ренты.
Не то, чтоб я вас принижал,
срывал с камзола ленты,
но вашей славе, как ни жаль,
случались прецеденты
в далекий день.

Быть может, я не слишком мил
и недоучен малость,
но кто бы что ни говорил,
не все вам удавалось:
стране под сенью ваших крыл
не сладко почивалось,
а уж земель пошло в распыл -
и трети не осталось
на этот день!

Деянья ваши очернить
я не имел желанья,
иль большей мудрости просить
стране для процветанья.
Но можно ль олухам за прыть
дарить чины да званья?!
Ведь им полы в амбарах мыть,
мести дерьмо баранье
в базарный день!

Передохнуть пришел черёд
Британии-старушке,
а шкуру с нас налог сдерёт,
коль не пробили пушки.
Иной, как я, надел возьмёт,
ждёт в урожай полушки,
а там опять с гусями жрёт
полову из кормушки
в расплаты день.

Долгов у вас невпроворот -
согласен с Вилли Питтом.
Он ради вас не ест, не пьёт
и по ночам не спит он.
У Вилли всякий вор и жмот,
кто спать ложится сытым...
Надеюсь, Христа ради, флот
довольствием снабдит он
в сей трудный день?

Прощайте, сир! Да будет мир!
И вольностям защита!
Да будет вашей властью, сир,
Коррупция разбита!
И раз уж дверь на этот пир
случилась приоткрыта,
супруге вашей — сувенир
от скромного пиита
в сей важный день:

Вам, королева, шлю привет!
Мне радостно знакомство -
явили вы на этот свет
прекрасное потомство!
Оно вас до скончанья лет
прославит! А потом что?
Блаженства небо ниспошлет
вдвойне за беспокойство
в последний день!

Глава Уэльса, юный принц!
О вас мне говорили -
что вы запретов и границ
немало преступили.
Вам править в лучшей из столиц,
забыв, каким вы были,
как лихо тискали девиц,
как с Чарли вы кутили
и ночь и день!

С годами буйный жеребец
перестает беситься.
С годами царственный юнец
на древний трон садится.
При Азенкуре свой венец
прославил тот же рыцарь,
что был когда-то молодец
с Фальстафом веселиться
во всякий день.

Вас, преподобный Оснабрюк,
и митра не прельстила,
хотя она главы вокруг
смотрелась бы премило.
Ну, раз ключей Петровых звук
не пробуждает пыла,
так станьте чей-нибудь супруг,
чтоб всем спокойней было
в сей славный день...

А вы, я слышал, принц-моряк,
в восторге от галеры,
что в наших рыскает морях,
с кормой, как у Венеры...
Пусть ей под королевский флаг
не встать, возьмите меры -
крюк на корму и так-растак,
тащите прямо в шхеры
в погожий день!

Вы, девы царственных кровей,
учите наши танцы -
достойны звания мужей
не только иностранцы!
На всех не хватит королей,
есть немцы - оборванцы,
но неужели не милей
веселые британцы
вам в этот день?

Господь ваш род благослови,
храни вас от нападок!
Напиток жизни и любви
не вечно будет сладок.
Осушим чаши мы свои
до дна, таков порядок -
конец придёт, сколь ни живи...
Но пусть горчит осадок
не в этот день!


1786



Оригинал:

http://www.everypoet.com/archive/poetry/Robert_Burns/Robert_Burns_Poems_A_Dream.htm


Буква «Л» (конкурс «Азбука»)

Сели мы
на карусель
покататься
с буквой Л...

и не знаем,
что за «эл»
с вами сел
на карусел...


Буква «К» (конкурс "Азбука")

Мы учили
букву К.

Показалось маме:
- Это крылья
мотылька
на оконной раме!

Может,тень
от ночника
обманула маму...

В этот вечер
буква К
села
к нам на раму!


Буквы «И» и «Й» (конкурс «Азбука»)

Буква И
не виновата,
что немного угловата -
пусть остры
её углы...

Пусть И краткая
по строчкам
вдруг царапнет
коготочком -
аЙ..!

Всё равно -
они милы.


Буква «З» - II (конкурс «Азбука»)

Букву З
по льду
коньками
вырезаем завитками.

Лед прозрачен,
как слеза...

Учат букву
вместе с нами
рыбки,
выпучив глаза.


Буква «З» (конкурс «Азбука»)

Букву З
дразнил косой,
обзывал её
змеёй.

З сказала зайке:
- Зая!
Ты не бойся,
я не злая,
многим здесь
прощаю зло...

Но тебе
не повезло.


Буква «Ж» (конкурс «Азбука»)

От истока
в мёртвой глине,
от живой его струи
разбежались по пустыне
во все стороны ручьи,
напитали мир водою,
всё и вся
пройдя насквозь...

Ж — живая:
всё живое
с этой буквы
началось.


Буквы «Е» и «Ё» (конкурс «Азбука»)

Как бы
ни были похожи
две близняшки
Е и Ё,
не одно они
и то же -
каждой
нравится своё.

Е - в тепле,
ей строчка - дом.
Ё гуляет под дождём.


Буква «Д» (конкурс "Азбука")

Точно
мы не знаем — где,
где-то на Гавайях
отдыхает
буква Д
в домике на сваях.

Там гавайцы
в гости к Д
ходят в лодках
по воде.


Буква "Г"

Всегда готова
буква Г
помочь
сестрице-кочерге,
чтобы у той
ни днем, ни ночью
не гасли
угли в очаге...

А кочерга
всегда готова
встать за сестру
в любое слово.


Буква "В" (конкурс "Азбука")

Две гусеницы
по травинке
ползут,
красиво
выгнув спинки...

Не тут ли
спряталась в траве,
играя в прятки,
буква В ?


Английская азбука

А,а

Познакомься — буква Эй.
Эй! Беги сюда скорей!
Эй бежит, торопится,
быть ей первой хочется!


B,b

А вот это - буква Би.
Ты ей лучше не груби -
более обычного
наша Би обидчива.


С,c

Третья буква — буква Си.
Эй, Би, Си! - произнеси -
вмиг лихая троица
выбегает строиться!


D,d

Разбудите букву Ди -
день чудесный впереди!
Ди - буква нерадивая,
зато погодка дивная!


E,e

Веселится буква И,
рада, что кругом свои -
милые и близкие
буковки английские!


F,f

Эф не любит громкий смех,
грозно фыркает на всех.
Фи! - она ругается. -
Фу! Не полагается!


G,g

Попросила пчелку Джи:
- Ты на злюку не жужжи
и, хоть мне не жаль ее,
все-таки, не жаль ее!


H,h

- Потеснитесь! - просит Эйч. -
Толчея - ни встать, ни лечь!
Вечно в нашей Азбуке
тесно, как на празднике!


I,i

- Ай! - сказала буква Ай,
представляясь невзначай. -
Знаете, и я могу
наступить вам на ногу!


J,j

- Где бы нам, - спросила Джей, -
взять цветочков посвежей?
А то цветы вчерашние
вялые и страшные!


K,k

- Не ленись! - смеется Кей. -
Всем цветам воды налей!
А по такому поводу
сбегай к речке по воду!


L,l

Больше всех успела Эл
переделать утром дел:
потянуться, сесть, зевнуть,
взбить подушку и... уснуть.


M,m

- Молока, - сказала Эм, -
мало в погребе совсем...
И мычат коровки: - Му-у-у!
Нас не доят почем-у-у-у?

N,n

Вся в грязи бедняжка Эн
от макушки до колен:
грядки утром вскапывать -
не дремать-посапывать!


O,o

Оу - круглые бока -
все валяет дурака:
за что ни ухватится -
со смеху покатится!


P,p

Поскорей цыплятам, Пи,
ты водицы покропи!
Пи-пи-пи! — они пищат.
Пить-пить-пить! — они хотят.


Q,q

- Ну а я, - сказала Кью,-
с ними зерен поклюю!
Кью - такая дурочка,
глупая, как курочка...


R,r

Ар бежит, как на пожар,
Ар рычит, как сенбернар!
А рычать тут незачем
грубиянам-неучам!


S,s

Кто со мной, - спросила Эс -
за грибами в дальний лес?
Если посчитаемся -
то не потеряемся!


T,t

- Двадцать! - сосчитала Ти. -
Значит, нет еще шести!
Видно, спят полдюжины,
пушкой не разбужены...


U,u

Вот и нет! - сказала Ю. -
- Все давным-давно в строю!
Может быть, для вида тут
нам и сабли выдадут?


V,v

Мы на зов, - кивнула Ви. -
мчимся, только позови!
А когда задержимся -
не в кроватках нежимся!


W,w

- Да! - сказала Дабл Ю. -
Обещала, что полью
все газоны в парке я -
дни уж больно жаркие!


X,x

- Ну а я, - сказала Экс, -
обещала сделать кекс.
Хоть и не пирожное -
а тоже дело сложное!


Y,y

Так давай! - вскричала Уай. -
Чай по чашкам разливай!
Где тут угощение -
кексы да печение?


Z,z

Позовем, - решила Зед, -
всех сегодня на обед!
Будет в нашей Азбуке
вправду, как на празднике!


Эпитафия Риму. Франсиско де Кеведо (1580-1645). Испания

Погребенному в собственных развалинах Риму


О, пилигрим, ты ищешь в Риме Рим,
Но Рима нет... Великий Рим – руина.
Стал Авентин могилой Авентина,
И Палатин надгробием своим.

На медальонах временем слепым
Источен камень. Портиков лепнина
Осыпалась. От славы исполина
Набег эпох оставил прах и дым.

И только Тибра волнами объята
Твоя могила, Рим, твой тихий грот.
Шумит река, томит ее утрата...
Из прежнего величья и красот
Все вечное исчезло без возврата,
Все бренное осталось и живет.


Francisco de Quevedo (1580–1645)

A Roma sepultada en sus ruinas

Buscas en Roma a Roma, !oh peregrino!,
y en Roma misma a Roma no la hallas:
cadaver son las que ostento murallas
y tumba de si propio el Aventino.
Yace donde reinaba el Palatino;
y limadas del tiempo, las medallas
mas se muestran destrozo a las batallas
de las edades que blason latino.
Solo el Tiber quedo, cuya corriente
si ciudad la rego, ya, sepultura,
la llora con funesto son doliente.
!Oh, Roma!, en tu grandeza, en tu hermosura
huyo lo que era firme y solamente
lo fugitivo permanece y dura.


Роберт Фрост (1874-1963). Другая дорога

В тот день на распутье в осеннем бору,
Как всякий, кому не судьба раздвоиться,
Охваченный грустью, застыв на ветру,
Я долго смотрел, как тропа по бугру
Сбегает к опушке и в кленах змеится...

Вздохнув, я пошел по соседней - она,
Укрытая дикой, высокой травою,
Была под ногами почти не видна,
Но, видно, свое отслужила сполна
Ходившим когда-то и этой тропою.

Две равных дороги лежали в листве,
И было в тот день на обеих безлюдно.
Я шел по заросшей, держа в голове
Мыслишку о том, что их все-таки две,
Что можно вернуться, хоть верилось трудно.

Быть может, потом, в стариковской ворчбе
Я вспомню развилку и обе дороги,
Вздохнув по упущенной сдуру судьбе...
Но путь я нехоженный выбрал себе,
Что только и важно в конечном итоге.



Robert Frost

THE ROAD NOT TAKEN

TWO roads diverged in a yellow wood
And sorry I could not travel both
And be one traveler, long I stood
And looked down one as far as I could
To where it bent in the undergrowth

Then took the other, as just as fair,
And having perhaps the better claim
Because it was grassy and wanted wear
Though as for that the passing there
Had worn them really about the same

And both that morning equally lay
In leaves no step had trodden black.
Oh, I kept the first for another day!
Yet knowing how way leads on to way,
I doubted if I should ever come back.

I shall be telling this with a sigh
Somewhere ages and ages hence:
Two roads diverged in a wood, and I—
I took the one less traveled by,
And that has made all the difference.


Свадьба Вальтера. Роберт Лохор (1762-1852). Шотландия

«Отец Иаков не ломался,
Исполнил свадебный обряд,
Чтоб народ попил, подрался,
Поел, попрыгал – все подряд…»



Часть I

Свой дом у Вальтера-вдовца
В бору, за мукомольней;
И нет в округе молодца
Дородней и довольней.
Покуда сил не занимать,
Хоть он уже не зелен,
Надумал Вальтер в жены взять
Свою соседку Хелен
И выбрал день.

В пяти верстах, где луг цветет,
И ручеек змеится,
Жила, не ведая забот,
Веселая вдовица.
Решили с нею наперед,
Что в браке сложат средства
И, если кто из них умрет,
Другому все наследство
Пойдет в тот день.

Как только новость разнеслась,
Толпа родни окрестной
Галдя, у дома собралась,
Чтоб ехать за невестой –
И те, кто, хвастая, явил
Одежд великолепье,
И те, кто скромно нацепил
Лохмотья и отрепье,
Сошлись в тот день.

А в доме, словно в кабаке –
И ешь и пей свободно:
И сыр, и гренки в молоке,
И что душе угодно.
Стремится каждый поплотней
Позавтракать сегодня,
Покуда льет с небес елей
И благодать господня
Дарует день.

Довольно радости на всех,
И чем полней желудки,
Тем громче крики, звонче смех
И солонее шутки.
Но подниматься им пора –
За Хелен ехать надо…
Рыгая, едет со двора
Лихая кавалькада
За ней в тот день.

На сером в яблоках коне
Рысцой неторопливой
Жених гарцует в стороне,
Нарядный и счастливый.
И так он весел и горяч,
Что перед домом Хелен
Коня пускает гордо вскачь –
Аж стонет толстый мерин
Под ним в тот день.

Давным-давно невеста ждет –
Увидеться не чает,
Гостей скорее в дом зовет
И жениха встречает…
Священник, правда, не спешил
И молодым супругам
Их долг подробно разъяснил
Пред богом и друг другом
В столь важный день.

Пока нудил он молодым,
Толок им воду в ступе,
Они смущенно перед ним
Топтались, взор потупя,
Но вот он кончил, и родня
Чету благословила,
И кружки вздрогнули, звеня,
И вихрем закружило
Гостей в тот день.

Толкаясь, вышли из дверей,
И тут пошло веселье –
Девиц сажали на коней,
Потом и сами сели…
Подружки Хелен, между тем,
Не находили места
И все пытались вызнать, чем
Одарит их невеста
В столь важный день.

Юнцы галопом понеслись
До Вальтерова дома:
Кто победит, получит приз,
А приз – бутылка рома!
Иных дорога подвела,
Споткнулся конь у Тарна –
Слетел он кубарем с седла…
Чуть не убило парня
В тот жуткий день.

За ним свалился Арчи Билт
Дружка поймать пытаясь –
Насилу оба от копыт
Спаслись, в стерню вжимаясь.
И снова – в седла! Нипочем
Напасти храбрым малым…
Но как ни гнали, выпил ром
За них хвастун Джок Алан
В тот бурный день.

Вот поезд свадебный встает
У самого жилища,
В амбаре пир готовый ждет,
И взоры дразнит пища.
Белеет лавок длинный ряд,
И гости чередою,
Числом примерно шестьдесят,
Проходят под стрехою
Отметить день.

В амбаре – груды на столе
Баранины копченой,
Куски говяжьего филе,
Картофель запеченный.
С молитвой за еду взялись,
И густо салом рожи,
Измазав, пивом залились
И чем покрепче тоже
В тот жирный день.

Пустили кружку по рукам –
Гордясь обрядом строгим,
Собрали деньги беднякам,
Калечным и убогим.
Жених обилием всего
Доволен бесконечно –
Все гости сыты у него
И пьяны, и сердечно
Глядят весь день.

Вот сдвинули столы к стене,
Метут полы под танцы,
И гости, сытые вполне,
Выходят прогуляться.
А кто-то, ощущая сушь,
Слоняется углами,
Где в бочках охлажденный пунш
(некрепкий ром и лаймы)
Налит в тот день.



Часть II

Меж тем, пришел закатный час –
А день был равен ночи…
(Так и у нас вторая часть
Начальной не короче).
В амбаре гул и дымный свет,
Толкучка да улыбки;
Терзая струны, хмурый Нэд
Готовится на скрипке
Играть всю ночь.

Вот парни выбрали подруг –
Пора б и танцам быти…
Невеста с шафером на круг
Должна сначала выйти.
В ужимках Хелен не сильна –
Бог знает, что там модно…
Но рил отпрыгала она
Достойно и свободно
При всех в ту ночь.

Пришел черед молодняку
Сплясать себе на радость
И друг у дружки на скаку
Бока потискать малость!
Лишь Фрэнк не хочет ничего,
Поскольку Сэм коварный
Отбил девчонку у него
В проклятой пляске парной
В ту злую ночь.

В другом углу другая муть -
Сцепились Дэйв и Сэнни,
И каждый принялся тянуть
К себе красотку Энни…
На весь амбар орала Энн
И сыпала проклятья,
Когда от горла до колен
На ней порвали платье
Они в ту ночь.

Мать Энн схватила дураков,
Расстроившись, понятно,
И – надавала тумаков,
Чтоб было неповадно.
Велела, как перед судом,
Покаяться публично,
И дочь прибила кулаком,
Чтоб та себя прилично
Вела в ту ночь.

А праздник дальше покатил –
И шум, и звон, и хохот,
И юных пар все жарче пыл,
Все громче пляски топот…
Флиртуют, прыгают, орут
И трутся друг о друга,
И передышки не берут,
И не уходят с круга
Они всю ночь.

И старикам перед детьми,
Охота упереться –
Треща хрящами да костьми,
Сплясать два-три коленца.
И, выпив крепкого вина,
Пуститься в трали-вали –
Мол, были детки, времена,
И мы солому мяли
И день и ночь.

Дружки хотели жениха
Подбить на пляски-песни,
Но все хи-хи и все ха-ха
Он отметал, хоть тресни!
Пытались в стельку напоить,
Чтоб перестал ломаться,
Но, как ни чаяли схитрить,
Не вышло посмеяться
Над ним в ту ночь.

А в юных жилах бродит кровь
До дурости и смуты,
И манит жаркая любовь
В овины и закуты.
В сушильню влезли Роб и Кейс
А Джорди, выпив стопку,
На ключ их запер… В саже весь
Роб выполз через топку,
Мрачней, чем ночь.

Пытался Робин ключ найти,
А Кэтти, как в могиле,
Дрожа, молилась взаперти,
Чтоб черти не схватили.
Народ от смеха изнемог,
Когда признались дети,
И Тарн-кузнец открыл замок,
И выскочила Кэтти
На свет в ту ночь.

Три юных лэрда – сталь сама:
Нет у любви ни шанса!
Но и они сошли с ума
Во время контрданса.
И вот уж пуншем в уголке
Девчонок угощают
И, пряники жуя в тоске,
Жениться обещают
Хоть в ту же ночь.

Меж тем, иные из гостей
Изрядно пережрали,
И, выползая из дверей,
Густым рагу блевали
И корчились у сточных ям
Ужасной мучась рвотой,
Устроив праздник местным псам –
Те все с большой охотой
Смели в ту ночь

Тарн, Сони, Чарли, Вилл и Хью
Для пущего веселья
Косому Нэду-соловью
Налили в скрипку эля
И табакерку – страсти дар –
Бессовестно стащили,
Ругался Нэд на весь амбар,
Обшарив даже щели
В полу в ту ночь.

Поклялся Нэд, что не возьмет
Вовеки скрипку в руки;
Расселся по углам народ
Посплетничать со скуки:
Кто что слыхал на стороне,
Все обсудили гости,
Друзьям, соседям и родне –
Всем перемыли кости
Они в ту ночь.

Тут старики решили все ж
Ко времени проститься,
За ними стала молодежь
Со смехом расходиться,
Хваля гостеприимный кров
И свадьбу, и веселье,
Оставив нежных голубков
В супружеской постели
Окончить ночь.






Robert Lochore
(1762-1852)

WALTER'S WADDIN'

" The wooin' closed, then comes the waddin",
When Reverend James the couple join'd,
A day of feastin', drinkin', gaddin',
Rantin', an' dancin', all combin'd."

PART I.

Near yon bank neuk, aboon the mill, 1
Beside the fir plantation,
The laigh farm-house, wi' wings there till,
Is Walter's habitation;
Some time he there a widower dwelt
But sae he wadna tarry,
For he the force o' love sae felt
He Helen wish'd to marry,
Some chosen day.

'Bout five miles back, by a burn side, 2
That wimples through a meadow,
Liv'd Helen, ere she was a bride,
A gausey, wanton widow.
The bargin firm between the twa,
For baith their gude was ettel't,
That wha liv't langest wad get a'
The gear they had, was settel't
Quite sure that day.

A' parties pleas'd the day was set 3
To hae them join'd thegither;
That morn arriv'd his Men's were inet
To fetch his consort hither:
Conven'd a' in the bridegroom's house,
Dress'd braw wi' gaudy cleedin',
Except a few fo'ks, auld an' douse,
That was na very heedin'
'Bout dress nae day.

Social they roun' a table sat, 4
Was cover'd o'er wi' plenty
O' fine milk saps, buns, cheese, an' whao
Was thought a breakfast dainty:
Whanever John the grace had said,
A spoon each eager gruppit,
Nae prim, punctilious rites were paid,
But mensfu' eat an' suppit
Wi' gust that day.

Thus lib'ral, whan they'd a' been fed, 5
Drams circlin' made them cracky,
Rais'd was their hearts, an' unco glad,
Fu' couthy, crouse, an' knacky.
But for the bride they must awa',
Their horse were saddl'd ready.
They mount, an' rang'd were in a raw,
Then aff quick-trot, fu' gaudy,
They rode that day.

The bridgroom rode a dapple-gray 6
Smart geldin', plump an' sleekit,
Upo' the front, an' he, fu' gay,
Frae tap to tae was decket;
Sae vogie Walter did appear,
When on the way advancin',
That whan the bride's house they drewnear
He set the beast a prancin',
Eight vain, that day.

The bride, wi'r party, in a room 7
Was waitin', buskit finely,
An' courteous welcom'd the bridegroom
An' a' his frien's fu' kin'ly.
Now bridegroom, bride, best maid an' man,
Stood in a raw thegither,
The priest then join'd the pair in one,
An' duties to ilk other
Enjoin'd that day.

While he link'd them in Hymen's ban's, 8
They mute, mini were, an' blushin';
But soon they smil'd, when frien's shook han's,
An' wish'd them ilka blessin'.
The company courteous sat or stood,
While drams an' cake they tasted,
Engag'd in frien'ly jocular mood,
A wee while's time they wasted
I' the house that day.

Then to the loan they a' cam' out, 9
Wi' bustlin', hasty bicker,
An' quick upo' their horses stout
Were mounted a' fu' sicker;
Except some females fear't to ride,
Spent some time wi' their fykin',
While some palaver'd wi' the bride,
To get things to their likin',
Wi' a fraise, that day.

When for the road they were set right, 10
An' just began a steerin',
The broose** wi' fury took the flight,
An' splutterin' flew careerin';
Thus on they drave, contendin' keen,
Which made spectators cheerie,
Till Tarn's horse stuml'd on a stane,
An' he fell tapsalteerie
I' the dirt that day.

Benin', wi' birr, cam' Bauldy Bell, 11
Wha rush'd in contact thither,
While whirlin' heels owre head he fell,
Sae they lay baith thegither;
Baith free o' skaith, they mount again,
But, by their luckless fallin',
The broose was won wi' vauntin' vain,
But easy, by Jock Allan,
That bustlin' day.

The hulk an' body cam' belyve, 12
A' hobblin' at the canter;
An' did at Walter's house arrive
Without the least mishanter.
A barn, set roun' wi' furms an' planks,
Was rang'd for their admission,
To which threescore at least***, in ranks,
Walk'd inward, in procession,
Fu' gay that day.

For dinner stood kail in tureens, 13
An' legs o' mutton roasted;
Wheat bread in heaps, pies, beef an' greens,
An' peel'd potatoes toasted.
The grace was said, an' wi' gude will
All fared most delicious;
They syn't a' down wi' nappy yill,
An' crown'd the feast facetious
Wi' drams that day.

Collection**** for the poor was made 14
(Frae use an' wont not swerving),
Bestow'd on such as were decay'd,
Ag'd, needfu', an' deservin'.
The bridegroom's pride was rais'd to see
Sae big an' braw a party
Show them respeck an' a' to be
Agreeable an" hearty
On sic a day.

The tables to a side were flung, 15
The barn floor gat a clearin',
While groups o' couples auld an' young
Took to themsels an airin';
Baith out an' in confusion reign'd,
The barn resoun'd wi' clatter,
In neuk o' whilk a tub contain'd
Punch made wi' rum, cauld water,
An' limes that day.


PART II.

'Bout e'enin's edge they met again 16
(Then day an' night was equal),
Still incidents, yet in a train,
Ye'll meet wi' in the sequel.
At ilka corner tables stood,
To sit at, talk, an' fuddle,
An' Ned now scrunts an interlude,
Wi' short springs on his fiddle,
To tune't that night.

Youngsters, wi' anxious whisperin' bizz, 17
Wish'd to begin their dances,
But at a waddin' custom is
Best man an' bride commences.
Though she ne'er learn'd steps, nor to wheel
Wi' flirds an' airs newfasont,
Yet she kept time, sail'd through the reel,
An' play'd her part fu' decent
An' prim that night.

Lasses wi' lads were now asteer, 18
Joy in their faces gleamin';
An' happily each lovin' pair
Went through the dances sweemin'.
Poor Frank in love, wi' beatin' heart,
There spent the e'enin' dreary,
For Sam his rival's crafty art
Decoy'd from him his deary
The lee lang night.

Betimes there was a bickrin' fray 19
'Tween Davie Gray an' Sandie,
For each keen wish'd without delay
To dance wi' comely Annie;
They pull'd held fleetchit lang they strave,
Till she had cause to wail at,
For her new muslin gown they rave
Frae headban' to the tail o't,
Wi' a screed that night.

This sad mishap her mither saw, 20
Her wrath she could na smother,
But bitter scawl't them ane an' a',
An' urg'd the fallows hither;
The chiels went to a drinkin' houff,
But she affronted Annie
By gi'en wi'r neeve her chafts a gouff,
To learn her to be canny
'Mang lads that night.

Amang the stir kind feelin's were, 21
Talkin' owre drink an' laughin',
The dancin' drivin' on wi' birr,
Some bauk-heigh loup't in daffin';
What bowin', scrapin', skips, an' flings,
Crossin' an' cleekin' ither,
Settin' an' shufflin', form'd in rings,
An' whirlin' roun' thegither,
Wi' glee that night.

Even runkl'd wives an' carles look'd gay, 22
Though stiff wi' age an' stoopin',
Fidg't, leugh, an' crack't their thumbs when they
Through foursome reels gaed loupin';
An' whan they toom't their horns, loud cheers
They gae at droll narrations
O' frolics in their youthfu' years,
At sicken blythe occasions,
By day or night.

The bridegroom, muckle press'd to dance, 23
A' fleech and praise rejecket;
He wadna do't, he said at once,
'Twas certain he wad stick it.
Some wags then schemed to fill him fou,
An' in their scheme persisted;
But he their base design saw through,
An' cautiously resisted
The trick that night.

Inspired wi' punch an' love, some chiels 24
Slipt cautious out a little,
Each wi' his jo to house or fiel's,
Some points o' love to settle:
Straught to the kill gaed Rab an' Kate,
But slylie Qeordie Logic
Firm locked them in, poor Rab whan late
Crap out by the kill ogie,
Ill pleased that night.

He sought the key like one deleer't, 25
Wi's face an' clais a' sootie,
While Kate within the kill was fear't
She'd see a ghaist or clootie;
Rab's coomie face, an' sic a trick,
Amus'd the merry meetin',
Whilst Tarn the smith the lock did pick
To let out Katie, sweatin'
Wi' fricht that night.

Three brisk young lairds, wha lost their hearts, 26
An' nearly lost their senses,
Their partners' charms an' winnin' arts
Stole them in kintra dances:
The lairds withdrew to a snug crove,
Wi' their bewitchin' beauties;
They woo'd an' feasted there on love,
Punch, cardemum, an' sweeties,
Till late that night.

Some greedy grunks wi' menseless maws 27
Took mair than nature wanted,
Baith in an' out, held by the wa's,
Twafald hotch-potch decanted:
Sic flavort dainties hungry tykes
Fu' greedily gulped all in,
Syne on the loan, an' side o' dykes,
Some o' them drunk lay sprawlin'
An' sick that night.

Tarn, Sawney, Charlie, Will, and Hugh, 28
When tipplin' yill an' whisky,
Filled Ned the fiddler roarin' fou,
An' played a waggish pliskie;
They in his fiddle poured some yill,
Which made him boist'rous surly,
Forby they hid his sneeshin mill,
An' raised a hurlyburly
Wi' him that night.

The fiddler fou his wark he struck, 29
Dancin' of course was ended;
Then drinkin' parties in ilk neuk
Their clashmaclaver vended,
Domestic gossip, public clash,
Were copiously detailed;
While bustle, din, an' balderdash
Through a' the barn prevailed
That unco night.

'Twas late the elder guests retired, 30
In groups they hameward airted;
Anon the young, wi' daffin' tired,
In merry mood depairted;
Sae after sic a ran tin' rare,
Frien'ship an' harmless wrangle,
They left the newly-kipp'lt pair,
Baith loving an' newfangle
That noted night.


Строки на возведение памятника Бернсу в Элловее. Джон Гуди (Голди).1788-1827

Поминального мрамора гордый шатер
Мы по праву над ним вознесем!
Есть ли где-то в Британии дом или двор,
Где вовек не слыхали о нем?

Есть ли грудь, что могла бы волненье унять,
Откликаясь на вольный напев?
Есть ли очи, сумевшие слезы сдержать,
Опочившего барда узрев?

Раньше дрогнут шотландцы средь бурь и невзгод,
Пред врагами смиренно склонясь,
Раньше знамя свободы и славы падет,
Чем о Бернсе забудут у нас!

Вслед ушедшему воет зима на холмах,
Плоть его обращается в прах…
Только память о нем не угаснет в сердцах,
Не забывших – кто друг и кто враг.

И напев его чистый послышится вновь,
И волынка споет все равно,
Если в мире сражаться за честь и любовь
Будет сердце хотя бы одно.

Свежий лавр осеняет его торжество,
И завещана вечность ему,
Ибо Время и яркая Слава его
Канут вместе в кромешную тьму.



John Goldie
(1788-1827)

LINES ON SEEING THE MONUMENT ERECTING TO BURNS AT ALLOWAY.

Yes! raise the proud pile to the bard that is gone,
Which his merit so justly may claim;
For, has Britain a home where his fame is unknown,
Or a hut that ne'er echoed his name?

O, beats there a breast that with freedom e'er glow'd,
And ne'er thrilled at his wild-sounding lyre;
Or beams there an eye where the tear never flow'd
O'er the bard who those strains could inspire ?

Shall our tartan plaids shrink from the ranks of the brave,
Or our claymores be turn'd from the spot,
Where the bright flag of freedom and glory shall wave,
Or the name of our Burns be forgot?

No! corruption has moulder'd his clay in the dust,
O'er his grave the wild winter wind blows;
But his mem'ry shall bloom ever green in the breasts
That forget not their friends nor their foes.

And his strains shall ennoble the land of his birth,
And be echoed in mountain and grove;
Whilst a pibroch shall swell on the hills of the north,
Or a heart beat for glory or love.

The fresh-blooming laurel that circles his name
Eternity only shall wither;
For time, and the bright blazing torch of his fame
Shall sink into darkness together.


Царь-колокол. Джордж Утрам (1805-1856), Шотландия

Есть колокол чудный у русских в Кремле –
Подобного нету нигде на земле:
Настолько велик, что за вес и объем
Его московиты прозвали Царем.

Готовили сплав для него мастера
Из олова, золота и серебра;
Шел краденый грош, и алтын серебром,
И звонкий червонец в горнило с Царем.

Спешили к нему – молодой и седой,
И дева с сережкой, и скряга с мошной
Все знали, спокойнее будет потом
Тому, кто поделится с русским Царем.

Три четверти года в поту мастера,
И вот она – чистого звона гора!
С Кавказа и полюса, ночью и днем
Стекались народы на встречу с Царем.

Вот он на канатах из ямы возник,
Подвешен к устам многотонный язык;
Все жаждут услышать – что тем языком
Им скажет гигант, нареченный Царем.

Внезапно опора под ним подалась,
И рухнул он вниз, и ударился в грязь;
В боку в результате остался проем
От раны, полученной гордым Царем.

У нас есть в Шотландии собственный царь,
Не столько он колокол, сколько звонарь,
А звать его Белл, и своим языком
Он может померяться с русским Царем.

Наш Белл – как металл, хоть из чрева возник,
И ловко каленый подвешен язык;
Мы служим ему и уверены в том,
Что лучше не ссориться с Беллом-Царем.

Вовеки веревка ему не грозит,
А песня над морем и сушей гремит;
И жив его голос, пока не умрем,
Гордится Шотландия Беллом-Царем!

Пусть царствует вечно, Всевышним храним!
(Так в Персии скажут, а мы повторим).
Дай Бог нам почаще сидеть за столом
С наполненным кубком и Беллом-Царем!




George Outram
(1805-1856)

The Tzar Kolokol

In Russia there is, as all travellers tell,
Near the Kremlin, at Moscow, a ponderous Bell,
Called "King of the Bells" its fame to extol,
Or, in Muscovite language, the Tzar Kolokol.

'Tis made of all metals--gold, silver, and tin--
For each wealthy Russian some jewel cast in;
And the poor never rested till something they stole
To assist in compounding the Tzar Kolokol.

The furnace was fed by the young and the old;
The maid gave her ear-rings, the miser his gold;
For all knew 'twould be for the good of the soul
To give what they could to the Tzar Kolokol.

Full nine months passed over before it was cast.
But out came the mountain of metal at last,
And tribes from the tropics, and tribes from the pole,
Came as pilgrims to look at the Tzar Kolokol.

With ropes and with pulleys they hoisted the mass,
And they made it a tongue of some ten tons of brass,
And the world waited trembling to hear the first toll
From the King of the Bells,--from the Tzar Kolokol.

But that toll never came, for the rafters gave way,
And the ponderous giant was rolled in the clay;
And the fatal result was a wide gaping hole
That was broke in the side of the Tzar Kolokol.

We've a Bell in this country,--the King of Bells too;
Of metal as various, and temper more true,--
A sort of a giant--though, upon the whole,
He's not quite so big as the Tzar Kolokol.

It took nine months to cast him; and as for his tongue,
'Tis as brazen as theirs is, though much better hung;
And I'm sure we all feel 'tis good for the soul
To do what we can for our Tzar Kolokol.

Though he's never been hung yet, and never may be,
His voice has been heard o'er the earth and the sea,
And long may such music continue to roll
From the King of our Bells,--from the Tzar Kolokol.

May the King live for ever, a Persian request
Which we make in behalf of our much-honoured guest;
May we oft pledge a bumper, and oft drain a bowl,
To the health of our Bell,--to our Tzar Kolokol.


Осины. Эдвард Томас (1878-1917), Англия

Еще тепло и в доме и снаружи,
Еще листва не падает с вершин,
Но шорох ливня и дыханье стужи
Я различаю в шелесте осин.

В деревне - шум, народ делами занят:
Из лавок - гул, из кузни - перезвон,
В трактире хор лихую песню тянет -
Почти полвека не смолкает он.

Но звук иной заполонил темнины
Безлюдных троп, где неба бесприют,
Где правит ночь, и шепотом осины
Из мрака тени спящие зовут…

Из погребов, из глубины каминной,
Как из могил, на лунные огни,
Под шум грозы и посвист соловьиный
На перекрестках сходятся они.

И проступает вечности замшелость
Сквозь сон эпох и груды шелухи,
И слышишь ад, не вслушиваясь в шелест
Такой же тихий, как мои стихи.

И днем и ночью шепчутся осины,
И с ними в лад шумит моя листва…
Тот не поймет печали без причины,
Кому другие ближе дерева.


Edward Thomas
(1878-1917)

Aspens

All day and night, save winter, every weather,
Above the inn, the smithy, and the shop,
The aspens at the cross-roads talk together
Of rain, until their last leaves fall from the top.

Out of the blacksmith`s cavern comes the ringing
Of hammer, shoe, and anvil; out of the inn
The clink, the hum, the roar, the random singing -
The sounds that for these fifty years have been.

The whisper of the aspens is not drowned
And over lightless pane and footless road,
Empty as sky, with every other sound
Not ceasing, calls their ghosts from their abode,

A silent smithy, a silent inn, nor fails
In the bare moonlight or the thick-furred gloom,
In tempest or the night of nightingales,
To turn the cross-roads to a ghostly room.

And it would be the same were no house near.
Over all sorts of weather, men, and times,
Aspens must shake their leaves and men may hear
But need not listen, more than to my rhymes.

Whatever wind blows, while they and I have leaves
We cannot other than an aspen be
That ceaselessly, unreasonably grieves,
Or so men think who like a different tree.


Неприличные речи. 1970 г. Никанор Парра

Неприличные речи. 1970 г. Никанор Парра (1914 г.р.), Чили

1

Мои предложения


Мне грустно
…………….. нечего есть
мир не беспокоится обо мне
нищие должны исчезнуть
из года в год я утверждаю одно и то же

я предлагаю чтобы вместо бабочек
в садах и парках водились раки
– думаю так было бы намного лучше –
представляете мир без нищих?

я предлагаю чтобы все мы стали католиками
или коммунистами или кем скажете
нужно просто поменять одно слово на другое
я предлагаю очистить воды

властью дарованной мне нищенским посохом
я предлагаю чтобы Папа отпустил усы

я вот-вот потеряю сознание от голода
предлагаю подарить мне сэндвич
а чтобы покончить с рутиной
предлагаю чтобы солнце вставало на западе.


2

Сумасшедшие

Линдон Джонсон сумасшедший
Никита Хрущев сумасшедший
Мао Цзе Дун сумасшедший

Франко сумасшедший
Де Голь сумасшедший
Папа Иоанн XXIII сумасшедший

Эренбург сумасшедший
Буддистские монахи сумасшедшие
Даже Фидель сумасшедший.



3

Алло-алло
говорит пророк Иона
все это сказки Тысячи и одной ночи
не глотал меня никакой кит
и не знал я ничьей утробы кроме материнской

пробыть три дня и три ночи
в желудке морского чудовища?
Иисус и тот бы не спасся!

не морочьте мне голову
я не перечу приказам вышестоящих
кроме того ничего не пророчу.

4

Знаете
не удивляйтесь
встретив меня одновременно
в двух разных городах

внимающим службе в соборе Кремля
и жующим хот-дог
в аэропорту Нью-Йорка

в обоих случаях это именно я
пусть это покажется абсурдом но это я.


5

Ясно как день
что не надо было приезжать в США
– это как причащаться тележным колесом –
конечно по тем же причинам
надо было разорвать отношения с Францией
Перу, Боливией, Люксембургом

Не стоило мне уезжать из Чили
хотя кому от этого было бы лучше?


6

……Мой желудок
возможно в этой стране
…………..но
………….мое
………...сердце
………….там
…………...во
……..ВЬЕТНАМЕ



7

Предположим он был идеальным
предположим его распяли
предположим даже что он встал из могилы
– все это мало меня волнует –
мне хотелось бы прояснить
тайну моей зубной щетки
вызвать ее из небытия во что бы то ни стало.


8

Субъект с нехорошим прошлым
перемещается по лабиринту
напоминая насекомое

все время болтает
не может сдержать голосовые связки

каждый раз все больше морщин на лбу

мастурбация во избежание суицида

не возвращает одолженный шарф
не проверяет тетрадей
наобум выставляет оценки ученикам
пока не поймают с поличным

в пятьдесят лет обрезание
кашляет сплевывает в платок
жестикулирует как каторжник
переводчик научной литературы
разводится
……………женится снова
на время перестает мастурбировать
чувство что кто-то за ним следит
агорафобия клаустрофобия
потеря обоняния
апокалипсические кошмары
разводит руками в знак поражения.

9

если Папа не желает порвать с Америкой
если Кремль не желает порвать с Америкой
если Люксембург не желает порвать с Америкой
какого черта это сделаю я

кто-нибудь не откажите в любезности объяснить
какого черта это сделаю я-а-а-а!


10

Я Иегова постановляю
пусть все кончится раз и навсегда
я ставлю крест на солнечной системе

необходимо вернуться в утробу
я объявляю дело завершенным

никто не скроется
все кончится разом
незачем ходить вокруг да около

порядок с войной во Вьетнаме
порядок с операцией на простате
я Иегова объявляю старость

вы мне смешны
у меня нервов на вас не хватает
только кретин от рождения
встает на колени перед статуей

честно говоря не знаю что вам сказать
мы на грани Третьей мировой войны
но похоже никто ничего не понимает

если разрушите мир
не думайте что я создам его вновь.

11

В мирный путь разрешения проблем я не верю
я не верю в насильственный путь
мне хотелось бы верить
хоть во что-то – но я не верю
верить значит верить в Бога
единственное что я могу
это пожать плечами
простите за откровенность
я не верю и в Млечный путь.

12

Да здравствует Сталин

эти сукины дети
не дали мне времени надеть пальто
ни слова не говоря
выволокли на улицу
один двинул прикладом под дых
другой дегенерат плюнул в лицо
но я не вышел из себя
они отвезли меня на разбитую улицу
возле вокзала
в милицейском фургоне
и сказали теперь беги!

я отлично знал что это значит
убийцы!
………...вот что нужно было кричать
а я умер крича Да здравствует Сталин.








Nicanor Parra (n.1914 ). Chile. Palabras obscenas. 1970.

1

Proposiciones

estoy triste
............... no tengo quй comer
el mundo no se preocupa de mн
no deberнan existir los mendigos
aсos de aсos que vengo sosteniendo lo mismo

yo propongo que en vez de mariposas
en los jardines anden cangrejos
-creo que serнa mucho mejor-
їimaginan un mundo sin mendigos?

yo propongo que todos nos hagamos catуlicos
o comunistas o lo que digan ustedes
es cuestiуn de cambiar una palabra por otra
yo propongo que purifiquemos el agua

con la autoridad que me confiere mi bastуn de mendigo
yo propongo que el Papa se deje bigotes

estoy que me desmayo de hambre
yo propongo que me regalen un sandwich
y para terminar con la monotonнa
propongo que el sol salga por el occidente.


2

Locos

Johnson estб loco
Nikita Jrushov estб loco
Mao Tse-tung estб loco

Franco estб loco
De Gaulle estб loco
El Papa Juan XXIII estб loco

Ehrenburg estб loco
Los monjes budistas estбn locos
El propio Fidel estб loco.


3

ALУ-Alу

con el profeta Jonбs
ese es un cuento de las Mil y Una Noches
a mн no me piensa haber tragado nunca ninguna ballena
no conozco mбs vientre que el materno

їpermanecer tres dнas y tres noches
en el estуmago de ese monstruo marino?
Ўni Jesuscristo se hubiera salvado!

dejense de andarla revolviendo conmigo
yo no desobedecн уrdenes superiores
ademбs yo no soy profeta de nada.


4

Entonces

no se extraсen
si me ven simultбneamente
en dos ciudades distintas

oyendo misa en una capilla del Kremlin
o comiйndome un hot-dog
en un aeropuerto de Nueva York

en ambos casos soy exactamente el mismo
aunque parezca absurdo soy el mismo.



5

Salta a la vista
que no debiera venir a los EE. UU.
-es comulgar con ruedas de carreta-
claro que por la misma razуn
habrнa que romper relaciones con Francia
con Perъ -con Bolivia- con Luxemburgo

no debiera moverme de Chile
pero quiйn engordarнa con eso.


6

……My Stomach

may be in this country
...............but
……......my
……….heart
…………is
…………in
……VIETNAM


7

Supongamos que es un hombre perfecto
supongamos que fue crucificado
supongamos incluso que se levantу de la tumba
-todo eso me tiene sin cuidado-
lo que yo desearнa aclarar
es el enigma del cepillo de dientes
hay que hacerlo aparecer como sea.

8

Un sujeto de malos antecedentes
se desplaza por un laberinto
desde luego parece un insecto

habla hasta por los codos
se le sueltan las cuerdas vocales

cada vez mбs arrugas en la frente

masturbaciуn a falta de suicidio

se queda con una bufanda prestada
no revisa las pruebas escritas
califica al azar a sus alumnos
hasta que lo sorprenden infraganti

circuncisiуn a los cincuenta aсos de edad
estornuda y escupe en el paсuelo
gesticula como un condenado
traductor de obras cientнficas
se divorcia
................ se casa nuevamente
deja de masturbarse por un tiempo
sensaciуn de que alguien lo espнa
agorafobia claustrofobia
pйrdida del sentido del olfato
sueсos apocalнpticos
abre los brazos en seсal de derrota.



9

Si el Papa no rompe con USA
si el Kremlin no rompre con USA
si Luxemburgo no rompre con USA
por quй demonios voy a romper yo

alguien podrнa tener la amabilidad de decirme
por quй demonios voy a romper yooo...!


10

Yo Jehovб decreto
que se termine todo de una vez
hago la cruz al sistema solar

hay que volver al ъtero materno
doy por finiquitada la cosa

que no se escape nadie
que se termine todo de golpe
para quй vamos a andar con rodeos

estб muy bien la Guerra de Vietnam
estб muy bien la operaciуn a la prуstata
Yo Jehova decreto la vejez

ustedes me dan risa
ustedes me ponen los nervios de punta
sуlo un cretino de nacimiento
se arrodilla a venerar una estatua

francamente no sй quй decirles
estamos al borde de la Tercera Guerra Mundial
y nadie parece darse cuenta de nada

si destruyen el mundo
no crean que yo voy a volver a crearlo.


11

No creo en la vнa pacнfica
no creo en la vнa violenta
me gustarнa creer
en algo -pero no creo
creer es creer en Dios
lo ъnico que yo hago
es encogerme de hombros
perdуnenme la franqueza
no creo ni en la Vнa Lactea.


12

Viva Stalin

estos hijos de puta
no me dieron tiempo ni para ponerme el abrigo
sin decir agua va
me sacaron a punta de empellones
uno me dio un culatazo en el tуrax
otro degenerado me escupiу
pero yo no perdн la paciencia
me llevaron a una calle desmantelada
cerca de la estaciуn de ferrocarril
en un furgуn de los radiopatrullas
y me dijeron ahora puedes largarte

yo sabнa perfectamente lo que eso querнa decir
Ўasesinos!
.............. debiera haberles gritado
pero morн gritando Viva Stalin.


Шотландское гостеприимство. Роберт Сервис (1874-1958)

«Епископа я в гости жду» –
Сказал служанке старый лорд. –
«Он ценит местную еду,
Но все должно быть – высший сорт!
Чтоб пивом пенился кувшин,
Был хаггис сочен и остер!
Не посрамим седых вершин
Гостеприимных наших гор!»

Вот стол накрыт, и дразнит дым,
И рад епископ перед сном
Развлечься ужином простым
В шотландском замке родовом!
Прекрасен хаггис и перчен,
Хозяин до речей охоч,
И гостю подливает он
То пенный эль, то терпкий скотч.

Потом, служанку поманя,
Ей шепчет: «Гость не молод, Джин,
А ты – живая головня –
Растопишь жаром сотню льдин.
Бедняги стынущую кровь,
Напитками не разогнать,
Иди и простыни готовь –
Приляг, согрей ему кровать!»

«Постель я телом протоплю!» –
Кивнула Джин, не пряча взор, –
«И ни за что не посрамлю
Гостеприимства наших гор!»
В постель епископа легла,
Подумала: «На полчаса…»
И через пять минут спала
Под стук ножей и голоса.

С утра, овсянки съев ведро,
Епископ – чем-то очень горд –
Мигнул хозяину хитро:
«Благодарю вас, добрый лорд!
Ваш виски чуден, славен эль,
И хаггис – выше всех похвал!
Но… способ согревать постель –
Я в жизни лучше не встречал!»



Robert William Service (1874-1958)

Highland Hospitality

Unto his housemaid spoke the Laird:
"Tonight the Bishop is our guest;
The spare room must be warmed and aired:
To please him we will do our best.
A worthy haggis you must make,
And serve a bowl of barley bree;
We must be hearty for the sake
Of Highland Hospitality.
The feast was set, the candles lit,
The Bishop came with modest mien,
And (one surmised) was glad to sit
And sup in this ancestral scene.
A noble haggis graced the board;
The Laird proposed a toast or two,
And ever and anon he poured
His guest a glass of Mountain Dew.
Then to his maid the Laird gave tongue:
"My sonsie Jean, my friend is old.
Comparatively you are young,
And not so sensitive to cold.
Poor chiel! His blood austerely beats,
Though it be sped by barley bree . . .
Slip half an hour between the sheets,
Brave lass, and warm his bed a wee.
Said she: "I'll do the best I can
So that his couch may cosy be,
And as a human warming pan
Prove Highland Hospitality."
So hearing sounds of mild carouse,
As in the down she pillowed deep:
"In half an hour I will arouse,"
She vowed, then soundly went to sleep.
So when the morn was amber-orbed
The Bishop from a dream awoke,
And as his parritch he absorbed,
Unto his host he slyly spoke:
"Your haggis, Laird, was nobly bred,
And braw your brew of barley bree –
But oh your thought to warm the bed!
That's Highland Hospitality.


Сыновьям Бернса. Уильям Вордсворт (1770-1850)

Сыновьям Бернса после посещения могилы их отца
(14 августа 1803 г.)


Тропа к вершинам тяжела,
Коварна грань добра и зла,
Глядите, чтобы не сошла
Нога неловко…
Вершить великие дела –
Нужна сноровка.

Смиряя буйные сердца,
Не пейте кружку до конца –
Натуре славного певца
Не дайте воли…
А если языком в отца –
Тогда тем боле.

Иной для дела вам польстит,
Чужою славой пьян и сыт,
Иной – глупец и паразит –
Ни за понюшку
Родное имя обратит
Для вас в ловушку.

Да будет щедрость - ваш закон,
Да будет дух не покорен,
А путь навеки обречен
Его защите…
Но помните, что смотрит он,
И трепещите!



William Wordsworth
(1770–1850)

Address to the Sons of Burns, after visiting their Father's Grave
(August 14th, 1803)


Ye now are panting up life's hill!
'Tis twilight time of good and ill,
And more than common strength and skill
Must ye display
If ye would give the better will
Its lawful sway.

Strong bodied if ye be to bear
Intemperance with less harm, beware!
But if your Father's wit ye share,
Then, then indeed,
Ye Sons of Burns! for watchful care
There will be need.

For honest men delight will take
To shew you favor for his sake,
Will flatter you; and Fool and Rake
Your steps pursue:
And of your Father's name will make
A snare for you.

Let no man hope your souls enslave;
Be independent, generous, brave!
Your Father such example gave,
And such revere!
But be admonish'd by his Grave,
And think, and fear!


Идеалистка. Роберт Сервис (1874-1958)

Ты к подвигам рвешься, мечтою живешь,
А то, что имеешь, не ставишь ни в грош?
Вот слушай – однажды задумалась вошь
О локонах королевы…
Казалось бы – вошь, и живи налегке
У шлюхи портовой на вшивой башке,
А эта – все тужит, все стонет в тоске
О локонах королевы.

Покинула вошь и друзей и семью,
Пустилась она в одиссею свою:
- Прощайте! - кричала, - до встречи в раю!
О, локоны дивные, где вы?
И вот уже вошь у дворцовых ворот
И, стражу минуя, стремится вперед
(Где танк не пролезет, там вошь проползет…)
В покои самой королевы!

Кричит королева служанке своей:
- Опять уложить ты не можешь кудрей?!
Мне что-то мешает, взгляни поскорей!
(Уж эти мне сонные девы…)
Взметаются волны волос золотых,
Но счастлива вошь, погибая на них:
- Я гибну, о, слава, на лаврах твоих!
На локонах королевы!




Robert William Service (1874-1958)

The Idealist

Oh you who have daring deeds to tell!
And you who have felt Ambition's spell!
Have you heard of the louse who longed to dwell
In the golden hair of a queen?
He sighed all day and he sighed all night,
And no one could understand it quite,
For the head of a slut is a louse's delight,
But he pined for the head of a queen.

So he left his kinsfolk in merry play,
And off by his lonesome he stole away,
From the home of his youth so bright and gay,
And gloriously unclean.
And at last he came to the palace gate,
And he made his way in a manner straight
(For a louse may go where a man must wait)
To the tiring-room of the queen.

The queen she spake to her tiring-maid:
"There's something the matter, I'm afraid.
To-night ere for sleep my hair ye braid,
Just see what may be seen."
And lo, when they combed that shining hair
They found him alone in his glory there,
And he cried: "I die, but I do not care,
For I've lived in the head of a queen!"


Сны. Роберт Сервис (1874-1958)

Я видел сон, зловещий сон:
Могильная стояла тишь,
И вор – он был вооружен –
По дому крался словно мышь.
Вот наклонился он ко мне,
Сжимая обнаженный нож;
Крича, вскочил я... По спине
Струился пот, и била дрожь.

Я видел сон, нелепый сон:
Как будто лютою зимой,
Я, всех одежд своих лишен,
В исподнем путь искал домой.
Пытался к поезду бежать,
Ногами попусту сучил
И вяз в снегу... Не описать,
Как я, проснувшись, счастлив был.

Я видел сон, когда меня
Младая дева увела
Во тьму, подальше от огня,
И там, целуя, обняла.
Потом она открыла дверь
И показала мне кровать…
Мой Бог! Женат ли я теперь –
Я так и не успел узнать.

О неоконченные сны!
О страсти прерванной накал!
Как вы прекрасны, как грустны,
Как часто вас я вспоминал!
Сны ужаса, сны неглиже,
Зачем, тревожа забытье,
То рай вы дарите душе,
То в ад швыряете ее?



Robert William Service (1874-1958)

Dreams

I had a dream, a dream of dread:
I thought that horror held the house;
A burglar bent above my bed,
He moved as quiet as a mouse.
With hairy hand and naked knife
He poised to plunge a bloody stroke,
Until despairful of my life
I shrieked with terror – and awoke.

I had a dream of weary woes:
In weather that was fit to freeze,
I thought that I had lost my cloths,
And only wore a short chemise.
The wind was wild; so catch a train
I ran, but no advance did make;
My legs were pistoning in vain –
How I was happy to awake!

I had a dream: Upon the stair
I met a maid who kissed my lips;
A nightie was her only wear,
We almost came to loving grips.
And then she opened wide a door,
And pointed to a bonny bed . . .
Oh blast! I wakened up before
I could discover – were we wed?

Alas! Those dreams of broken bliss,
Of wakenings too sadly soon!
With memories of sticky kiss,
And limbs so languidly a-swoon!
Alas those nightmares devil driven!
Those pantless prowlings in Pall Mall!
Oh why should some dreams be like heaven
And others so resemble hell?


Роберт Бернс (1759-1796). Лесному жаворонку



Певунья, юркая юла!
Тебя спугнул я не со зла –
Разлука с милой завела
Меня в твои чащобы…

Так нежно голос твой звенел!
Когда бы я так петь умел,
Ужели муки бы терпел
Я от моей зазнобы?

А, может, так же, как и я,
Ты любишь, чувство затая,
И оттого печаль твоя
Так искренне поется?

Так эти звуки глубоки,
В них столько неги и тоски,
Что сердце бедное в куски
От нежной трели рвется!




Robert Burns
(1759-1796)

Song—Address to the Woodlark
Tune—“Loch Erroch Side.”


O stay, sweet warbling woodlark, stay,
Nor quit for me the trembling spray,
A hapless lover courts thy lay,
Thy soothing, fond complaining.


Again, again that tender part,
That I may catch thy melting art;
For surely that wad touch her heart
Wha kills me wi’ disdaining.

Say, was thy little mate unkind,
And heard thee as the careless wind?
Oh, nocht but love and sorrow join’d,
Sic notes o’ woe could wauken!

Thou tells o’ never-ending care;
O’speechless grief, and dark despair:
For pity’s sake, sweet bird, nae mair!
Or my poor heart is broken.


Противление поцелуям. Роберт Геррик

Противление поцелуям. Роберт Геррик

Целоваться не люблю я -
Что мне стоны поцелуя!
У моей красы-голубки
Мне милей иные губки –
Эти скрытные бедняжки
Молча ждут любви и глажки:
Так воротничок плоёный
Жаждет палочки калёной…


Robert Herrick
878. Kisses Loathsome

I abhor the slimy kiss,
Which to me most loathsome is.
Those lips please me which are placed
Close, but not too strictly laced:
Yielding I would have them; yet
Not a wimbling tongue admit:
What should poking-sticks make there,
When the ruffe is set elsewhere?


Холмы сновидений. Фиона МакЛауд (Уильям Шарп).1855-1905

I

Нездешний ветер
(«Ветер, у которого нет имени» - гэльская поговорка)

Когда темнеет,
Когда светает,
Роса ложится
И высыхает,
И днем и ночью,
Нездешний ветер
Меня по имени окликает.

И днем и ночью
Рыдает ветер,
То окликает,
То затихает,
Когда темнеет,
Когда светает,
Роса ложится и высыхает.


II

Листья, тени и сны

В тени деревьев времени ступени
Уводят все живое в царство листьев,
Зеленых листьев, алых, темных листьев,
Печальных листьев тени,
Листьев тени.

В густой траве меж ильмов и сирени,
Всплывают сны и тают словно тени,
Седые тени древних сновидений,
Прекрасных сновидений
Тают тени.


III

Голоса в дюнах

Я слышу – ветер стонет
В траве прибрежных дюн.
Душа живая тонет,
И пенится бурун.

И пенится бурун,
И трупы тянут руки,
Плывя в обломках шхун
К песку излуки.

Туда, где ветер стонет,
И сер ползучий вьюн,
И Дух незримый моря
Вздыхает между дюн.




From The Hills Of Dream. Fiona Macleod (William Sharp)

1855-1905

I.

The Unknown Wind
("There is a wind that has no name."
Gaelic Saying)

When the day darkens,
When dusk grows light,
When the dew is falling,
When Silence dreams. . . .
I hear a wind
Calling, calling
By day and by night.

What is the wind
That I hear calling
By day and by night,
The crying of wind?
When the day darkens,
When dusk grows light,
When the dew is falling?

II

Leaves, Shadows, And Dreams

I have seen all things pass and all men go
Under the shadow of the drifting leaf:
Green leaf, red leaf, brown leaf,
Grey leaf blown to and fro
Blown to and fro.

I have seen happy dreams rise up and pass
Silent and swift as shadows on the grass:
Grey shadows of old dreams,
Grey beauty of old dreams,
Grey shadows in the grass.

III

The Voice Among The Dunes

I hear the sea-wind sighing
Where the dune-grasses grow,
The sighing of the dying
Where the salt tides flow.

For where the salt tides flow
The sullen dead are lifting
Tired arms, and to and fro
Are idly drifting.

So through the grey dune-grasses
Not the wind only cries,
But a dim sea-wrought Shadow
Breathes drownиd sighs.


Я и Рифма. Роберт Сервис (1874-1958)

Сказал я Рифме: «Я устал
Скрести и чистить твой металл.
Всей этой медью старых фраз
Гремел я десять тысяч раз!
Все погремушки парных строк
Знакомы и готовы впрок.
Забуду, плюну, стану тих
И перейду на белый стих.
Вот простота очарованья…
Чур, чур меня!» (Я даже взмок,
Скобля рифмованный замок).

Сказала Рифма: «Обнаглел!
Забыл с каких тарелок ел!
Все, что ты ешь; все, что ты есть,
Машина, вилла, яхта, честь…
И женин жемчуг и манто
Тебе достались ни за что?!
Под белый стих?! Под чистый бланк
Тебе кредиты выдал банк?!
Не на холмах вчерашних рифм
Поднялся твой домашний Рим?!
Пусть недоволен ты игрой,
Зато обедаешь икрой!»
И стало стыдно мне тогда:
Я чуть не умер от стыда.
С тех пор рифмую. Все. Всегда.



Robert William Service (1874-1958)

Rhyme And Me

Said I to Rhyme: "I'm sick of you,
To death you're sadly overdue.
I'm weary of your tinny chimes
I've stuck more than ten thosand times.
And yet I know each stale refrain
I'll use again and yet again;
Or else, if desperate I be,
I'll take to making verse that's free.
But that's so easy to compose . . .
Ah, no! I guess I'll have to stick
To lines which have an end that click."

Said Rhyme to me: "Oh, Bard ungrate,
To me you owe your lucky fate.
And all you have and all you are,
Your yacht, your villa and your car.
Your wife's tiara and her mink
Are hers because your verses clink.
If you indulged in stanzas blank,
You'd have no money in the bank.
I reckon, Pal, your happy time
Is based upon the rock of Rhyme.
Despite your words so worn and stale
You dine on caviar and quail,"
Wherat I hung my head in shame,
Of brash banality to blame . . .
Yet go on jingling just the same.


Проклятье Шотландии. Гектор Макнейл (1746-1818)

Правдивая повесть о Вилли и Джинн


Нелегко равняться с Вилли –
До чего хорош собой!
Красоте его и силе
Позавидует любой.

Он и весел, он и молод,
Он шутя во дни потех
Двадцатифунтовый молот
Запускает дальше всех!

Если путь ему не застишь,
Так и он – не поперек;
Если друг, для друга – настежь
И душа и кошелек.

Допекла ему печенки
Джинни Миллер – боже мой!
Есть наряднее девчонки,
А милее ни одной…

Утром в маленьком оконце
Там, где Стревлина* стена,
Будто ласковое солнце,
Улыбается она.

С виду нежная натура,
А в работе – не догнать;
А румянец, а фигура!
Мне и слов не подобрать…

Раз на жатве по суглинку:
Конь у Джинни заскользил,
Вилли Герлес, как пушинку,
Нежно деву подхватил.

Словно ветер над поляной
Пролетел с любимой Вилл,
На траве благоуханной
Осторожно уложил.

Не шевелится бедняжка…
Он с нее не сводит глаз…
Наконец – вздохнула тяжко
И… румянцем залилась!

Вскоре мужем и женою
Вилл и Джинни нареклись.
Словно два ручья весною,
Их сердца в одно слились.

Вот три года вереницей
Пролетели, как один;
Что ни год у них родится
Или дочка или сын.

Вилл работает, не тужит,
Джинн за прялкою поет:
Если радость с домом дружит,
Время счастливо идет.

Дом опрятен, небо сине,
На дворе детишек гам,
И привычки нет в помине
Заседать по кабакам.

Но, увы, беда упряма:
Как-то ярмарочным днем,
Встретил Вилл соседа Тамма,
И пошли они вдвоем.

Ветерок трепал посевы,
В небе делалось темно,
У ручья, плескаясь, девы
Поливали полотно.

В самый раз им веселиться –
Время жатвы не пришло.
На воде, камнях и листьях
Солнца таяло тепло.

Вилли с Таммом о торговле
Поболтали на ходу,
О дожде, о рыбной ловле
И о яблоках в саду…

Вскоре глотки заскрипели
От походной болтовни,
И о добром, терпком эле
Разом вспомнили они.

А фортуна, что не слышит
Благонравный голос наш,
Дураку в затылок дышит
И его исполнит блажь!

У ручья, где дуб с березкой,
Лишь за холм они зашли,
Домик с вывескою броской
Вырос как из-под земли.

Крытый свежею соломой,
Рамы крашены в кармин,
Дым над крышей невесомый –
Видно, топится камин…

И как чертово копыто –
Молоточек на дверях,
И крыльцо плющом увито,
И ограда в завитках.

Новой моде потакая,
На шесте повесив знак,
Хау - вдовушка лихая
Открывает свой кабак!

Смотрит Вилли – что такое?
Не мерещится ли мне?
Надпись «Портер. Эль. Спиртное»
Меж дубов на полотне!

- Черт ли нас ведет, не охнет?
Тамми, чей же это дом?
Тамм ответил: - В горле сохнет…
Постучимся да войдем!

Дверь открыл, вошел степенно,
Вслед за ним и Вилл шагнул…
По три раза в кружке пенной
Каждый уши окунул!

Расседлались, как коняги,
Сели с толком поболтать,
Но хитра вдовица Магги:
- Может, сыру вам подать?

Вилли буркнул: - Каб остаться…
Но и так пойдем втемне:
Джинн, бедняжка, волноваться
Станет дома обо мне…

Тамм кричит: - Да что за спешка?
До села рукой подать!
Да и Джинн не головешка,
Чтобы мужа подгонять!

Тамм горазд словами сыпать,
Магги – глазками косить…
Закусивши, как не выпить?
Как хлебнув, не закусить?

Пиво рядом, пища рядом –
Просто чудо – хорошо!
Тут Мат Смит заходит с братом!
Джорди Брун и Санди Шо!

Рады встретиться соседи –
Не видались целый час!
Пьяным в стельку на рассвете
Вилл пришел домой в тот раз…

Плач жены – укор злодею;
Вилл, проспавшись, Тамма клял…
Но спустя всего неделю
Вновь у Магги пировал.




Вторая часть


Не страшат людей истоки
Даже самых мутных рек:
Раз в неделю две-три стопки
Выпить, кажется, не грех.

Но не хвастайся у стойки,
Что гуляешь на свои,
Если деньги для попойки
Отнимаешь у семьи.

Даже после малой нормы
Надо с другом поболтать,
А когда в стране реформы,
Обсудить еще печать.

Это раньше тонкий критик
Плел в газетах вязь интриг,
Нынче всяк у нас политик,
В суть явлений всяк проник.

Веря сплетням на бумаге,
Словесам пустых задир,
Пьяный клуб вдовицы Магги
Покупает «Газеттир»**!

И теперь в неделю дважды
Высылают им листок;
Парни маются от жажды
Дожидаясь умных строк.

Тамм кричит: - Глядите, братцы!
Власть ужасно неправа!
Да и нам бы собираться
Надо чаще раза в два!

Клуб развил его идею –
Всех на свете уравнять
И велеть шесть раз в неделю
Непременно выпивать!

Вилл хотел остановиться,
Встать мечтал на якоря;
Что ни день пытался биться
Сам с собою, только зря.

Трудно с выпивкою в жизни –
Растворяет волю спирт…
Жаль ему бедняжку Джинни,
Совесть, все-таки, не спит.

Он же видит эти слезы,
И в глазах – пустую даль:
Ни упрека, ни угрозы,
Только мука да печаль.

Поначалу ей казалось,
Что у Вилли все пройдет…
Может, попросту усталость –
Пусть немного отдохнет!

Вилли пил ежевечерне,
Раньше двух не приходил;
Что скопили – все в таверне
Не жалея, просадил.

Раньше был и добр и весел,
Пел, как птица поутру,
А теперь ни слов, ни песен,
Дрожь да качка на ветру.

Что жена ему, что дети…
Мысли заняты одним –
Как от всех забот на свете
Убежать, напившись в дым.

Свыклась Джинни с этой болью,
Кто ее судить бы мог?
Что ни вечер слезы солью
Разъедали свежесть щек.

И пока жила в печали,
На щеках от вечных слез
Побледнели и завяли
Лепестки последних роз.

Тут и Вилли догадался,
Что пути ведут во мрак,
И жене своей поклялся
Навсегда забыть кабак.

Но, увы, когда привычка
До кости тебя проест,
Всем замкам она – отмычка
И любым зарокам – крест.

Вилл божился до попойки,
Что навеки завязал,
Но подсев к друзьям у стойки
Тут же клятву забывал.

Все кончается на свете,
Деньги – те всего быстрей.
Вилл в загуле, плачут дети,
Джинни с каждой ночью злей.***

От портвейна – смех и визги,
От кларета – блеск манер,
Пиво лечит нас… а виски
Превращает жен в мегер.

Джинн, что давеча годилась
Только плакать да страдать,
В школе виски обучилась
За вихры супруга драть.

Мать, что выругать ни разу
Не могла детей своих,
За малейшую проказу
Нынче больно лупит их.

Та, что радовала взгляды,
Модно выглядеть ловка,
Продает свои наряды
Ради пьяни-муженька.

Робин Бернс, он так чудесен!
Жаль, что виски им воспет,
Ибо Бернса дивных песен
Недостоин сей предмет.

Наказание господне
Каледонии сынам –
Виски в черной преисподней
На погибель сварен нам!

До чего здоров был Вилли!
До чего хорош собой!
Красоте его и силе
Здесь завидовал любой!

Допекла ему печенки
Джинни Миллер – боже мой!
Есть наряднее девчонки
А милее ни одной!

Нет, не стану вспоминать я
Время счастья и весны:
На ужасное проклятье
Вилл и Джинн обречены.

И ноябрьская поземка
Заползает прямо в дом,
И сидят они в потемках
Над погасшим очагом.

Ни гроша, кредит не отдан,
И дешевле – сразу в гроб,
В стойле каждый столб обглодан,
В поле продан каждый сноп.

Не внеся за дом оплаты,
Оказавшись за дверьми,
Бедный Вилл идет в солдаты,
Джинни – по миру c детьми…

Наказание Господне
Каледонии сынам –
Виски, в черной преисподней
Ты на горе сварен нам!


Конец


Примечания:
* Старое название Стирлинга
** Резко оппозиционная газета
«Эдинбургский Газеттир», издававшаяся
в 1793-94 г.г.
*** Автор хотел бы воспользоваться последней,
вероятно, возможностью предостеречь своих
читательниц перед лицом этого намеренно
распространяемого у нас порока.
Женщины недостаточно представляют себе
опасность, которую несет малейшее потворство
потреблению спиртных напитков. Слабые,
восприимчивые натуры, испытав временное
облегчение от употребления этих пагубных
стимуляторов, прибегают к ним всякий раз,
когда наилучшим лекарством для них должны
быть стойкость духа и смирение. Вот откуда
идет эта прискорбная привычка повседневного
пьянства, вызывающая наибольшее отвращение
у женщины, наиболее унизительная для нее.


Пер. Ник.Винокуров

Оригинал:
http://books.google.ru/books?id=VCchAAAAMAAJ&pg=PA201&lpg


Приезд Роберта Геррика на Русь

(К скорому выходу полного русского перевода книги великого английского поэта:)


О, скоро ты, веселый Геррик,
Покинешь свой английский берег,
И на Руси тебя встречать
Придет высокая печать.

Лукьянов гордый, добрый Савин
И Шестаков, шестоном славен,
И Скрябин с библией, и Корман
В поклоне вечно непокорном…

Забудешь, Геррик, Би-би-си,
Поскачешь с ними по Руси!

А кто там бьется у дороги,
Коням бросается под ноги?
Ситницкий - плача и стеня:
«Пустите к Геррику меня!
Я не со зла вредил, от скуки ж!»

Но грозно, придержав коня,
Ему Лукьянов кажет кукиш.

:)


Песня влюбленной девушки. Гектор Макнейл,1746-1818, Шотландия

Он любит меня всей душой,
И я его нежно люблю;
Он хочет быть только со мной,
Я Бога о том же молю.
Он руки мои согревал
И хочет накидку купить,
Но, главное, клятву мне дал
Меня до могилы любить.

Иной во дворце золотом
Богатством и званием горд…
Но знать не хочу я о нем,
Мне милый – и замок и лорд.
Речей его слушая вязь,
Я с ним ничего не боюсь:
Как дурочка, плачу, смеясь,
И сладок мне слез моих вкус.

Он шутит – поспорим с судьбой!
И пусть поворчат старики…
Нам хвастаться нечем с тобой,
Но деньги не лечат тоски.
Наш лэрд именит и богат
Да весь почернел от забот,
А я и беспечен и рад –
Работа грустить не дает.

Ах, Минни, не всем богатеть!
У бедных своя благодать –
Весь день ни о чем не жалеть
И утром без страха вставать.
Богач понастроил палат
И сделался сторож ключу,
А я свой веснушчатый клад
В объятья легко заключу.

С улыбкой он обнял меня…
Ну, как я могла устоять?
Душа его чище огня
И так же умеет пылать!
Подружки, вы парня не прочь
Помучить, смеясь из-под век…
А я поклялась – в эту ночь
Я Джемми отдамся навек.



Hector Macneill
(1746-1818)


I LO’ED ne’er a laddie but ane,

I LO’ED ne’er a laddie but ane,
He lo’es na a lassie but me;
He’s willing to mak’ me his ain,
And his ain I am willing to be.
He coft 1 me a rokelay 2 o’ blue,
And a pair o’ mittens o’ green;
He vowed that he’d ever be true,
And I plighted my troth yestreen.

Let ithers brag weel o’ their gear, 3
Their land and their lordly degree;
I carena for aught but my dear,
For he’s ilka thing lordly to me.
His words are sae sugared, sae sweet,
His sense drives ilk 4 fear far awa’;
I listen, puir fool, and I greet,
Yet how sweet are the tears as they fa’!


‘Dear lassie,’ he cries wi’ a jeer,
‘Ne’er heed what the auld anes will say:
Though we’ve little to brag o’, ne’er fear,
What’s gowd to a heart that is wae?
Our laird has baith honours and wealth,
Yet see how he’s dwining 5 wi’ care;
Now we, though we’ve naething but health,
Are cantie 6 and leal 7 evermair.

‘O Menie, the heart that is true
Has something mair costly than gear;
Ilk e’en it has naething to rue,
Ilk morn it has naething to fear.
Ye warldlings, gae hoard up your store,
And tremble for fear aught ye tyne; 8
Guard your treasures wi’ lock, bar, and door,
While here in my arms I lock mine!’


He ends wi’ a kiss and a smile—
Wae’s me, can I tak’ it amiss?
My laddie’s unpractised in guile,
He’s free aye to daut 9 and to kiss.
Ye lasses wha’ lo’e to torment
Your wooers wi’ fause scorn and strife,
Play your pranks; I ha’e gi’en my consent,
And this night I am Jamie’s for life.


Note 1. Bought.
Note 2. A short cloak.
Note 3. Possessions.
Note 4. Each.
Note 5. Pining.
Note 6. Cheerful.
Note 7. Loyal.
Note 8. Loss.
Note 9. Pet.


Девушка из Гоури. Каролина Олифант,1766-1845, Шотландия

Синел холмов далеких ряд,
Клонилось солнце на закат;
Надев свой праздничный наряд,
Спешила Китти в Гоури.
Как роза юная легка,
Лицо нежнее лепестка,
Такого дивного цветка
Вовек не знали в Гоури.

Лишь от кузена своего
Слыхала Китти до того,
Что нет прекрасней ничего
Прибрежных сопок Гоури.
Блестя, темнели волны Тей,
И склоны делались темней,
И серый дрозд в тени ветвей
Все слаще пел о Гоури.

Я так давно ее любил,
Но был напрасен сердца пыл,
Пока ее не покорил
Своей красою Гоури.
Я показал ей отчий дом,
И сад, и рощу за холмом,
Сказал, что только с ней вдвоем
Я буду счастлив в Гоури.

Ее отец казался рад,
И мать не ставила преград,
Кричали братья невпопад:
Нет места лучше Гоури!
Вздохнула Китти, вот напасть,
Кивнула Китти, ваша власть,
Румянцем нежным залилась
И стала леди Гоури.



Carolina Oliphant, (Lady Nairne)
(1766-1845)


The Lass O' Gowrie


'Twas on a summer's afternoon,
A wee afore the sun gaed doun,
A lassie wi' a braw new goun
Came owre the hills to Gowrie.
The rose-bud wash'd in summer's shower,
Bloom'd fresh within the sunny bower;
But Kitty was the fairest flower
That e'er was seen in Gowrie.


To see her cousin she cam' there;
An' oh! the scene was passing fair;
For what in Scotland can compare
Wi' the Carse o' Gowrie?
The sun was setting on the Tay,
The blue hills melting into grey,
The mavis and the blackbird's lay
Were sweetly heard in Gowrie.


O lang the lassie I had woo'd,
An' truth and constancy had vow'd,
But cam' nae speed wi' her I lo'ed,
Until she saw fair Gowrie.
I pointed to my faither's ha',
Yon bonnie bield ayont the shaw,
Sae loun' that there nae blast could blaw,
Wad she no bide in Gowrie.


Her faither was baith glad and wae;
Her mither she wad naething say;
The bairnies thocht they wad get play,
If Kitty gaed to Gowrie.
She whiles did smile, she whiles did greet,
The blush and tear were on her cheek-
She naething said, an' hung her head;
But now she's Leddy Gowrie.


Полотно времени. Альфред Нойес (1880-1958)

В безмолвии звездной ночи и в гуле морских валов,
Под вой пустынного ветра, под шепот трав и цветов,
Свивая грезы и слезы, вчера и завтра в одно,
На вечных ставинах Время плетет свое полотно.

Зимою листья истлели, но черный их перегной
Раскрасит цветы в апреле в пурпурный и золотой.
Исчезли запахи, звуки, и музыка, и любовь,
Но в сердце больной старухи они оживают вновь.

Олени, ястребы, совы, где б ни были мы сейчас,
Единая нить основы пронизывает всех нас.
Все сонмы надежд и страхов – в уточной пряже давно,
И Время из этой пряжи плетет свое полотно.

Новорожденная роза и папоротник, и вьюн
Уходят с нами в Молчанье когда-то звеневших струн,
Уходят, уходят в Вечность, хранящую каждый миг,
Уходят во Мрак Вселенной, где звезд и солнца родник.

Умрет ли душа во Мраке? Сокрыт ли навеки прах?
Ты слышишь! Века вернулись – челнок завершает мах.
Надеждам нашим и страхам опять пройти суждено
За нитью, которой Время плетет свое полотно.

Сквозь зев единой основы единый скользит уток,
Единства духа и плоти в едином мире залог,
Хоть лист один засыхает, и птица одна умрет,
И сердце одно страдает, и море одно ревет.

Едины с цветком увядшим, едины с чахлой луной,
Едины с горой гранита, которую плавит зной,
Едины с мечтой, которой за грань заглянуть дано,
Мы – Времени и Вселенной единое полотно.





Alfred Noyes
(1880–1958)


A Loom of Years


In the light of the silent stars that shine on the struggling sea,
In the weary cry of the wind and the whisper of flower and tree,
Under the breath of laughter, deep in the tide of tears,
I hear the Loom of the Weaver that weaves the Web of Years.

The leaves of the winter wither and sink in the forest mould
To colour the flowers of April with purple and white and gold:
Light and scent and music die and are born again
In the heart of a grey-haired woman who wakes in a world of pain.

The hound, the fawn, and the hawk, and the doves that croon and coo,
We are all one woof of the weaving and the one warp threads us through,
One flying cloud on the shuttle that carries our hopes and fears
As it goes thro’ the Loom of the Weaver that weaves the Web of Years.

The green uncrumpling fern and the rustling dewdrenched rose
Pass with our hearts to the Silence where the wings of music close,
Pass and pass to the Timeless that never a moment mars,
Pass and pass to the Darkness that made the suns and stars.

Has the soul gone out in the Darkness? Is the dust sealed from sight?
Ah, hush, for the woof of the ages returns thro’ the warp of the night!
Never that shuttle loses one thread of our hopes and fears,
As it comes thro’ the Loom of the Weaver that weaves the Web of Years.

O, woven in one wide Loom thro’ the throbbing weft of the whole,
One in spirit and flesh, one in body and soul,
Tho’ the leaf were alone in its falling, the bird in its hour to die,
The heart in its muffled anguish, the sea in its mournful cry,

One with the flower of a day, one with the withered moon
One with the granite mountains that melt into the noon
One with the dream that triumphs beyond the light of the spheres,
We come from the Loom of the Weaver that weaves the Web of Years.


Лицемеры. Роберт Уильям Сервис (1874-1958)

Врачи сказали – язва…пустяки…
Двенадцати…какой-то там кишки.
Потом, разрезав, поняли, что рак
И что на почке – опухоль с кулак.
Зашили и отправили домой:
Мол, не грусти… живи, пока живой.

А Дэвид…он не знает, он все ждет…
Надеется, что скоро боль пройдет,
Что сможет он болезнь похоронить,
А я боюсь и слово проронить,
Хожу и не могу поднять лица,
И дни считаю – сколько до конца.

Он до сих пор не понял – отчего
Всех лечит время, только не его.
И муки все сильнее с каждым днем,
И все труднее позабыться сном.
Все чаще я морфин ему колю
И, улыбаясь, вместе с ним терплю.

Он тоже боль скрывает – мол, пройдет!
И строит планы на сто лет вперед.
Но слышу я, ночами он хрипит,
Что счастье это – если не болит.
Он не смирился, он ведет борьбу,
Хотя стоит одной ногой в гробу.

Я не могу сказать ему, что он
Не болен и не слаб, а обречен,
Что черви изнутри его едят…
Боюсь, что он, отчаясь, примет яд.
Хоть знаю точно – это лишь одно
Его спасти и может и должно…

Мне б надо приготовить все самой
И снадобье оставить под рукой,
Но не посмею… Не подняв лица,
Я буду лгать до самого конца.
Два лицемера… прячем за вранье
Он – страх, а я – отчаянье мое.


Robert W. Service (1874-1958)

Pretenders

The Doctor thought, when David's health was failing,
Of duodenal ulcers he was ailing;
And so they opened him and found the answer:
His trouble was a case of kidney cancer;
And seeing operation would be vain,
The surgeon simply sewed him up again.

And so once more my husband's heart is stout,
For he believes they cut the evil out,
And pretty soon he will be fit and well,
I watch him tenderly, yet dare not tell
The truth to him, although I am his wife –
That he has just a few more months of life.

A few more months of agony and sweat,
Of wistful wonder why he doesn't get
A little better with each passing day,
And why the gnawing pains won't go away.
It's only morphine gives him brief relief:
I smile and smile, – yet oh my heart of grief!

He makes believe that he is not so bad,
And plans a future sunshiny and glad;
But I can hear him sigh and sigh again:
"Tre happiness is not to suffer pain."
And so he tries to smile and act up brave,
The poor soul with one foot well in the grave.

I dare not tell, for if he only knew
The blackness of the rat that gnaws him through,
I know he'd mix some poison in a cup
And in desperation drink it up . . .
Well, maybe if that brought him peace and rest,
It could be, yes it would be for the best.

I might prepare a deadly draught myself,
And leave it careless on the bedside shelf . . .
But no, though anguish may my bosom rend,
I'll watch him agonize unto the end.
So pity us, a poor pretending pair,
He with a heart of terror, I – despair.


Вайолетт-де-Вир. Роберт Уильям Сервис (1874-1958)

Красотке Вайолетт-де-Вир, танцующей стриптиз,
Чей круглый зад затмит фасад любой из местных мисс,
Пришлось предстать перед судом за драку и дебош;
Судил ее старик Мак-Гро, из тех судейских рож,
Которых «старою нуждой» народ у нас прозвал…
(Как и в присловье о нужде – законов он не знал).
Поправив брошку на груди, затмив сияньем свет,
В слезах и блестках перед ним сидела Вайолетт.

«Тут мордобой! – сказал Мак-Гро. – Причем избит шериф…
Но даму выслушает суд, поскольку справедлив».
«Ну да, – сказала Вайолетт, – скажу вам прямиком
Возможно, я его в лицо и пнула каблуком,
Но метила я в медный гонг, как делаю всегда…
А тут шерифа медный лоб, такая вот беда!»
Седой затылок почесав, Маг-Гро кивнул в ответ;
Как тихий ангел на него смотрела Вайолетт.

«Мой приговор, - сказал Мак-Гро, - двадцатка баксов – штраф!»
«Ну что ж, – сказала Вайолетт, – суд несомненно прав…
Понятно – с властью надо быть посдержанней слегка,
И, если бить – не каблуком, а, видимо – с носка.
Благодарю вас, Ваша честь, что не пойду в тюрьму!
Двадцатка баксов, Ваша честь? Но если по уму –
Пятерку баксов ты, Мак-Гро, мне должен пару лет…
Пятнадцать тут – вот честный суд!» – сказала Вайолетт.



Robert W. Service (1874-1958)

Violet de Vere

You've heard of Violet de Vere, strip-teaser of renown,
Whose sitting-base out-faired the face of any girl in town;
Well, she was haled before the Bench for breachin' of the Peace,
Which signifies araisin' Cain, an' beatin' up the police.
So there she stood before the Court of ruddy Judge McGraw
Whom folks called Old Necessity, because he knew no law.
Aye, crackin' in a silken gown, an' sheddin' of a tear,
Ashine wi' gold an' precious stones sat Violet de Vere.

Old Judge McGraw looked dourly down an' stroked his silver beard.
Says he: "Although the Sheriff's bruised, the lady should be heared.
What can you say in your defence? We'll give you a square deal."
"I jest forget," said Violet. "Maybe it was my heel.
I always want to kick the gong when I am feelin' gay;
It's most unfortunate, I guess, his face was in the way."
Then scratchin' of his snowy pow the Judge looked down severe,
Where bright wi' paint like plaster saint sat Violet de Vere.

Says he: "I'm going to impose a twenty dollar fine."
Says Violet: "Your Honour, to your judgement I resign.
I realize I should not my agility reveal:
Next time I'll kick the Sheriff with my toe and not my heel.
I'm grateful to the Court because I'm not put in the clink;
There's twenty plunks to pay my fine,--but now I come to think:
Judge, darlin', you've been owin' me five bucks for near a year:
Take fifteen,--there! We'll call it square," said Violet de Vere.


Роберт Уильям Сервис (1874-1958) Посылка

Пожалуй, подведем итог:
Я в жизни сделал все, что мог,
Пора в побег.
Непросто – если ты поэт
И был им шесть десятков лет –
Уйти навек.

Я долго рифмами гремел,
Но вот остался не у дел,
Потерт и худ.
Читатель нынче строг ко мне,
Но тридцать тысяч строф вполне
Достойный труд.

Устал. Не будет больше книг.
Чуть поволнуюсь я за них,
Пока дышу…
А там - прочли иль не прочли…
Ей-богу я из-под земли
Вас не спрошу.

Забыты лучшие, чем я,
Уйдя за грани бытия,
Кто в ад, кто в рай…
Мне был в охотку мой урок.
Прощайте, все, кто мне помог
Пойти в печать и выйти в срок…
Гуд-бай! Гуд-бай!




Robert William Service (1874-1958)

L'Envoi

I guess this is the final score:
Alas! I now shall write no more,
Though sad's my mood;
Since I've been sixty years a bard,
I must admit it's rather hard
To quit for good.

For three-score years I've roped in rhyme,
Till weary of the worn-out chime
I've sought for new;
But I've decided in the end,
With thirty-thousand couplets penned,
The old must do.

So let this be the last of me;
No more my personality
I'll plant in verse;
Within a year I may be dead,
Then if my books are no more read,
I'm none the worse.

Far better scribes than I have gone
The way to bleak oblivion
With none to sigh;
Ah, well! My writing's been such fun,
And now my job of work is done,
Dear friends, who've let me have my run,
Good-bye, - good-bye!


Роберт Уильям Сервис (1874-1958) Снукки

Хоть Снукки маленьким щенком
Я стерилизовал,
Такую преданность ни в ком
Я больше не встречал:
Весь день вилась она у ног,
И только било пять,
Стремглав тащила поводок –
Пошли гулять!

Устав аллеями бродить,
Мы шли искать скамью,
Где мог в покое покурить
Я трубочку свою.
Всегда скамью одну и ту ж –
Душе моей под стать:
Ведь я поэт – мне лишь бы в глушь,
И там – мечтать…

Идем однажды вечерком
К скамейке, как всегда…
И вдруг гляжу, с моим щенком
Какая-то беда:
Срывается на визг и ор,
Дурит и тянет прочь…
(А если кокер в дурь попер,
Тут не помочь...)

И мы пошли к скамье другой,
Стоявшей вдалеке,
И Снукки лаяла, юлой
Вертясь на поводке,
Скакнула на руки ко мне,
Как кочет на крыльцо,
И вдруг – бабах, кусты в огне,
И грязь – в лицо!

Забыл сказать – была война,
Бомбили каждый день…
Гляжу как из дурного сна
На эту дребедень:
Вот Снукки лижется, вот я,
Вот небо и гора…
А где была моя скамья,
В земле – дыра.

Случалось, всякое вранье
Писать мне про собак,
Но не про Снукки, про нее
Я рассказал без врак.
Есть у зверья особый нюх
На смутные дела,
Я знаю, Снукки смерти дух
У-чу-я-ла!



Robert William Service (1874-1958)

Snooky

Snooky was a cocker bitch,
(Of course I had her spayed),
Devoted to me to a pitch
I never met in maid.
And every evening, prompt at six,
She'd stare up at the colck,
And fetch her leash for me to fix,
To take a walk.

Then after strolling round a bit
I'd sit down in the park,
And when my pipe was snugly lit,
Smoke on till after dark.
Always the same worn bench I'd choose,
And had for months of days,
For I'm a cove who loves to muse,
Routine my ways.

And then one eve in sunset glow
I sought my usual bench,
But Snooky would not sit, although
I gave he leash a wrench.
She backed, and howled and pulled away,
Such sudden strength she had:
I must admit, in some queer way
I thought her mad.

Ah well! I let it go at that,
And how that pup was pleased!
When on another bench I sat,
She jumped upon my knees,
And licked my face and yelped with glee . . .
Then – then a blinding flash!
I heard, as hot earth spattered me,
A rending crash.

I should have said – 'twas in the War,
When bombs fell every night;
And so I stared with horror for
I saw a sorry sight.
With Snooky licking at my face,
My usual bench, I found
Had gone, and gaping in its place
Was charnel ground.

I've written dog yarns in my time,
(Most doggerel, I guess);
But this I've made into a rhyme,
With feeling, I confess.
My word may not be worth a cuss,
Yet this my tale is true:
Dogs have a sense unknown to us,
And Snooky knew.


Elizabeth Khramova. Lejos esta mi Patria…

Lejos esta mi Patria, donde el cipres
parece un huso clavado en la luna,
donde la noche gitana, maja y oscura,
con nebulosas faldas cubre su desnudez.
Aceptare docilmente quedarme muda
en la tierra por donde deambula mi sombra,
y afina el son de mi alma sonora,
como un triste violin, la brillante luna.



Елизавета Храмова. Где родина моя...

Где родина моя? – Где кипарис
Веретеном вонзается в луну.
Где ночь, цыганка ночь, убранством риз
Блудливо прикрывает наготу.
С покорностью приму я немоту
На той земле, где бродит тень моя.
И лунный свет в скрипичную струну
Живою жилой вытянет меня.


Роберт Уильям Сервис (1874-1958) Вечерний чай.

Налей-ка мне чаю, приятель, но только без молока:
В окопах коров не держали, вот мы и отвыкли слегка.
О чем я? Ах, да – полковник… он, как малец во дворе,
«За мной!» – орет... и – на бруствер… и рухнул – дыра на дыре.
Подергался да и замер, рубака был первый сорт:
Умер, как истый британец, со словами: «Дери вас черт!»
В мозгах моих что-то сломалось, я подумал: «Чего мы ждем?!»
Свинцовый град показался легким грибным дождем.
На сердце – и злость и радость… (кстати, отличный чаек!)
Как будто стальные цепи слетели и с рук и с ног…
Чувствую – я свободен, не зверь и не человек,
Волен крушить и резать, как в добрый каменный век.
Звериная ярость берсерков вскипела в моей груди,
Ребята сперва отстали – я был один впереди.
Я слушал, как пели пули, я слышал шрапнели визг
И песню про Бена Болта орал, опьяневши вдрызг.
(Подвинь-ка мне сахар, приятель…) Веселый был наворот,
Когда мы смели загражденья и с ревом рванули вперед.
Всерьез завелись ребята – сам дьявол нам был не брат,
Никто ничего не боялся, никто не взглянул назад.
Мы шли, пока не уткнулись штыками в мешки с песком,
Висело людское мясо на проволоке шашлыком;
Окоп с мертвяками раздолбан – крысе не вырыть норы;
Увы, королевские пушки нас вывели из игры.
Мы сами хотели сделать из бошей кровавый фарш…
И я заорал: «Да хрен им! За мною, ребята, м-а-арш!»
Я зол был на артиллеристов, увидел бы – разорвал,
И снова вперед пошли мы, плюя на свинцовый шквал.
Тут нам от бошей с высотки депешу отбил пулемет,
Майор кричит: «Эй, на фланге, заткните паскуде рот!»
А сам побежал в атаку и в грязь уткнулся лицом,
Набитый, как пудинг изюмом, горячим немецким свинцом.
Я доделал его работу, мы загнали бошей, как крыс;
Храбрее котов из Килкенни мы в норах воронок дрались.
Оно легко из укрытий лупить по шеренге в упор,
Попробуй, когда не успеешь передернуть затвор.
Ребята добили штыками, тех, кто еще сопел,
А я все про Бена Болта ту самую песенку пел.

Очистив штыки от крови, мы к дальним траншеям пошли,
Как вши из рубашки, боши лезли на свет из земли.
Вот тут началось веселье, гранатой взорвав нору,
Ребята, как стая терьеров, вгрызались, рыча, в немчуру.
Споткнувшись у входа в землянку, я крикнул: «Живые есть?»
«Один!» - откликнулся немец. – «Я ранен. Поэтому здесь»
Тут самый шустрый из наших сбежал по ступеням вниз,
Как видно, хотел быть первым, а первому – первый приз.
(Отличная сдоба, приятель… Неужто сами пекли?)
Они его пристрелили, меня уже не смогли:
Я бросил туда гранату и следом сам залетел,
По всей вонючей землянке с десяток корчилось тел,
Потом еще из-под коек, мы выволокли четверых…
Мы их… а, впрочем, не стоит… лучше не буду о них.
Уж больно лютое дело, лучше поговорим
О юбках – они у девчонок нынче легки, как дым,
Да так коротки, что видно… я, впрочем, опять не о том…
Короче, сначала – гранатой, а тех, кто выжил – штыком.
Мы двинули к третьей траншее, кругом никто не глядел:
Те, что прошли чуть раньше, нам не оставили дел.
Ребят я не мог успокоить… (С кровью такая же муть,
Как с виски: если набрался, трудно потом тормознуть).
Я даже и не пытался, молча бежал впереди,
И, словно чека из гранаты, сердце рвалось из груди.
Добежали мы, в общем, скоро, те, кто, вообще, добежал:
Бошевские пулеметы жгли, не жалея жал,
Забыл сказать, я был ранен в голову и в плечо,
Рубаха – в клочья, от крови – липко и горячо.
В себе я чувствовал только звериную суть и плоть,
Безумец с ружьем на взводе – твое творенье, Господь.
Сижу вот на Пиккадилли, привычный чаек тяну
И думаю, неужели играл я в эту войну?
Неужели я – этот дьявол? Неужели и голос – мой,
Хрипящий: «Бен Болт, на свете одни мы остались с тобой»?
Ребят своих вспоминаю – вот кто был ангельски чист:
Их путь через все траншеи был праведен и лучист!
Смердело, помню, в окопе… Я думал, всем бошам каюк,
Но только сунулся в траверс, аж пятеро встретилось вдруг.
Четверо подняли грабли, а пятый – сержант, храбрец,
Хоть видит и ствол и гранату, а все норовит – в торец…
Геройский парень… не смог я взять его да пришить,
Сунул с размаха в челюсть: он лег, но остался жить.
Прочухавшись, оказался совсем незлой паренек:
Башку перебинтовал мне – наш доктор так бы не смог.
Ну, взял я, короче, в плен их – веду, доволен до слез,
И песню про Бена Болта насвистываю под нос.
Что хватит? Ну да…все болтаю. Давайте лучше про то,
Что нового нынче в театрах и какие в моде авто…



Robert William Service (1874-1958)

Afternoon Tea

As I was saying . . . (No, thank you; I never take cream with my tea;
Cows weren't allowed in the trenches - got out of the habit, y'see.)
As I was saying, our Colonel leaped up like a youngster of ten:
"Come on, lads!" he shouts, "and we'll show 'em," and he sprang to the head of the men.
Then some bally thing seemed to trip him, and he fell on his face with a slam. . . .
Oh, he died like a true British soldier, and the last word he uttered was "Damn!"
And hang it! I loved the old fellow, and something just burst in my brain,
And I cared no more for the bullets than I would for a shower of rain.
'Twas an awf'ly funny sensation (I say, this is jolly nice tea);
I felt as if something had broken; by gad! I was suddenly free.
Free for a glorified moment, beyond regulations and laws,
Free just to wallow in slaughter, as the chap of the Stone Age was.
So on I went joyously nursing a Berserker rage of my own,
And though all my chaps were behind me, feeling most frightf'ly alone;
With the bullets and shells ding-donging, and the "krock" and the swish of the shrap;
And I found myself humming "Ben Bolt" . . . (Will you pass me the sugar, old chap?
Two lumps, please). . . . What was I saying? Oh yes, the jolly old dash;
We simply ripped through the barrage, and on with a roar and a crash.
My fellows - Old Nick couldn't stop 'em. On, on they went with a yell,
Till they tripped on the Boches' sand-bags, - nothing much left to tell:
A trench so tattered and battered that even a rat couldn't live;
Some corpses tangled and mangled, wire you could pass through a sieve.
The jolly old guns had bilked us, cheated us out of our show,
And my fellows were simply yearning for a red mix-up with the foe.
So I shouted to them to follow, and on we went roaring again,
Battle-tuned and exultant, on in the leaden rain.
Then all at once a machine gun barks from a bit of a bank,
And our Major roars in a fury: "We've got to take it on flank."
He was running like fire to lead us, when down like a stone he comes,
As full of "typewriter" bullets as a pudding is full of plums.
So I took his job and we got 'em. . . . By gad! we got 'em like rats;
Down in a deep shell-crater we fought like Kilkenny cats.
'Twas pleasant just for a moment to be sheltered and out of range,
With someone you saw to go for - it made an agreeable change.
And the Boches that missed my bullets, my chaps gave a bayonet jolt,
And all the time, I remember, I whistled and hummed "Ben Bolt".

Well, that little job was over, so hell for leather we ran,
On to the second line trenches, - that's where the fun began.
For though we had strafed 'em like fury, there still were some Boches about,
And my fellows, teeth set and eyes glaring, like terriers routed 'em out.
Then I stumbled on one of their dug-outs, and I shouted: "Is anyone there?"
And a voice, "Yes, one; but I'm wounded," came faint up the narrow stair;
And my man was descending before me, when sudden a cry! a shot!
(I say, this cake is delicious. You make it yourself, do you not?)
My man? Oh, they killed the poor devil; for if there was one there was ten;
So after I'd bombed 'em sufficient I went down at the head of my men,
And four tried to sneak from a bunk-hole, but we cornered the rotters all right;
I'd rather not go into details, 'twas messy that bit of the fight.
But all of it's beastly messy; let's talk of pleasanter things:
The skirts that the girls are wearing, ridiculous fluffy things,
So short that they show. . . . Oh, hang it! Well, if I must, I must.
We cleaned out the second trench line, bomb and bayonet thrust;
And on we went to the third one, quite calloused to crumping by now;
And some of our fellows who'd passed us were making a deuce of a row;
And my chaps - well, I just couldn't hold 'em; (It's strange how it is with gore;
In some ways it's just like whiskey: if you taste it you must have more.)
Their eyes were like beacons of battle; by gad, sir! they COULDN'T be calmed,
So I headed 'em bang for the bomb-belt, racing like billy-be-damned.
Oh, it didn't take long to arrive there, those who arrived at all;
The machine guns were certainly chronic, the shindy enough to appal.
Oh yes, I omitted to tell you, I'd wounds on the chest and the head,
And my shirt was torn to a gun-rag, and my face blood-gummy and red.
I'm thinking I looked like a madman; I fancy I felt one too,
Half naked and swinging a rifle. . . . God! what a glorious "do".
As I sit here in old Piccadilly, sipping my afternoon tea,
I see a blind, bullet-chipped devil, and it's hard to believe that it's me;
I see a wild, war-damaged demon, smashing out left and right,
And humming "Ben Bolt" rather loudly, and hugely enjoying the fight.
And as for my men, may God bless 'em! I've loved 'em ever since then:
They fought like the shining angels; they're the pick o' the land, my men.
And the trench was a reeking shambles, not a Boche to be seen alive -
So I thought; but on rounding a traverse I came on a covey of five;
And four of 'em threw up their flippers, but the fifth chap, a sergeant, was game,
And though I'd a bomb and revolver he came at me just the same.
A sporty thing that, I tell you; I just couldn't blow him to hell,
So I swung to the point of his jaw-bone, and down like a ninepin he fell.
And then when I'd brought him to reason, he wasn't half bad, that Hun;
He bandaged my head and my short-rib as well as the Doc could have done.
So back I went with my Boches, as gay as a two-year-old colt,
And it suddenly struck me as rummy, I still was a-humming "Ben Bolt".
And now, by Jove! how I've bored you. You've just let me babble away;
Let's talk of the things that matter - your car or the newest play. . . .


Страсти влюбленного. Сэр Томас Уайетт (1503-1542)

Войне моей конец, а мира нет.
Изверясь, верю; вспыхнув, леденею.
В земле увязнув, вновь парю над нею,
Теряя часть, весь обретаю свет.
Бежав темницы, чту ее запрет,
Ступая в рост, ползу подобно змею,
Жить - не живу, и умереть не смею,
И жду, что смерть исполнит свой обет.
Ослепнув, вижу; онемев, воплю.
Смерть призывая, жажду исцеленья.
Любя других, ищу себе мученья.
Питаюсь скорбью, радости терплю.
И жизнь меня гнетет и смерть; оне
В бою любви равно ужасны мне.



Sir Thomas Wyatt (1503-1542)

Passions in a Lover

Find no peace, and all my war is done ;
I fear and hope, I burn, and freeze like ice ;
I fly aloft, yet can I not arise ;
And nought I have, and all the world I seize on,
That locks nor loseth, holdeth me in prison,
And holds me not, yet can I scape no wise :
Nor lets me live, nor die, at my devise,
And yet of death it giveth me occasion.
Without eye I see ; without tongue I plain :
I wish to perish, yet I ask for health ;
I love another, and thus I hate myself ;
I feed me in sorrow, and laugh in all my pain.
Lo, thus displeaseth me both death and life,
And my delight is causer of this strife.


Господь, помилуй Бухан. Джон К. Милн (1897-1962). Шотландия.

Господь, помилуй Бухан,
Хоть норовом и крут
Живущий в этих топях
Угрюмый сельский люд.
Не трогай их, строптивых:
Им кротость – не с руки,
Им выживать привычней
Назло и вопреки.
Уж ты-то знаешь точно,
Что души их чисты:
Довольно испытаний
На них обрушил ты.
О если бы ты, Боже,
Взглянул на них вблизи,
Увидел бы ты всходы
Прекрасные в грязи.
Суди их так и эдак,
И вдоль и поперек,
Но не теряй терпенья,
Терпенья, добрый Бог.



NB: Оригинал на дорике – диалекте северо-восточной Шотландии

John C Milne (1897-1962)


O Lord look doon on Buchan
An a' its fairmer chiels!
For there's nae in a' Yer warld
Mair contermashious deils!
Yet tak a thocht afore Ye lat
Yer wrath and vengeance fa',
For sic weet and clorty widder
Wid gar ony human thraw!
But still an' on Ye ken richt weel
Their sowls are unca teuch,
And Lord fin a' is said and dane
Ye've tholed them lang aneugh.
And yet gin Ee'd come doon an' tak
A dauner roon aboot
Ye'd sweir there wisna better han's
A garrin a'thing sproot.
So coontin up and coontin doon
The richt o't and the wrang,
Ye'd best hae patience, Lord, a fyle.
But Lord, O Lord, foo lang?


Роберт Геррик. К Юлии в храме. Моему злому читателю.

К Юлии в храме

Как пусто в храме, милая моя,
Всех прихожан осталось – ты да я.
С молитвой кроткой станем к алтарю,
Я ладан благовонный воскурю,
И снизойдут святые души к нам,
Скамьи займут, и будет полон храм.



Моему злому читателю

Мои стихи
Читать вам тяжело?
Клянусь, я их писал
Не вам назло.




Robert Herrick


To Julia In The Temple.

Besides us two, i' th' temple here's not one
To make up now a congregation.
Let's to the altar of perfumes then go,
And say short prayers; and when we have done so,
Then we shall see, how in a little space
Saints will come in to fill each pew and place


To My Ill Reader

Thou say'st my lines are hard;
And I the truth will tell;
They are both hard, and marr'd,
If thou not read'st them well.


Увы, несчастная королева… Марион Ангус (1866-1946) Шотландия.

Она была легка и грациозна…
Любовь, балет, испанские лошадки,
Французский двор… отравленная роза
В надушенной перчатке…
Ее готовят бледному дофину
Прилежно в жены –
Она достойна тройной короны…
Она любила маленьких собачек,
И попугайчиков,
И красноногих крачек,
И рыбок герцога де Гиза
И нежных синегрудых голубков,
Что подарил ей Монсеньор д’Эльбёф.

Джон Нокс недружелюбен и угрюм,
Уловки бесполезны:
«Любезности суть сатанинский шум
Над зевом адской бездны…»
«Ужели, сударь, стройная фигура,
Румянец миловидного лица
Способны оскорбить Творца,
Создавшего таких прекрасных рыбок?
Что Богу до моих улыбок?»

Она несется вскачь через Лидсдейл:
«Волна – косматый зверь,
Когда вернусь, о риф меня разбей,
Но пощади теперь!»
Покуда птица
Плачет над холмом,
Как дух заблудший в море штормовом.

Судьба ее забыть заставит балы,
Веселый взгляд пожрет затвора мгла:
Неволи сети, словно для забавы,
Она сама сплела…
Что тут поделаешь,
Мудра и холодна
Должна быть королева, а она…
Всегда любила мелочи – собачек
И попугайчиков,
И красноногих крачек,
Китайских рыбок герцога де Гиза
И нежных синегрудых голубков,
Что подарил ей Монсеньор д’Эльбёф…




Marion Angus
(1866-1946)


Alas! Poor Queen

She was skilled in music and the dance
And the old arts of love
At the court of the poisoned rose
And the perfumed glove,
And gave her beautiful hand
To the pale Dauphin
A triple crown to win-
And she loved little dogs
And parrots
And red-legged partridges
And the golden fishes of the Duc de Guise
And a pigeon with a blue ruff
She had from Monsieur d'Elboeuf

Master John Knox was no friend to her;
She spoke him soft and kind,
Her honeyed words were Satan's lure
The unwary soul to bind.
'Good sir, doth a lissome shape
And a comely face
Offend your God His Grace
Whose Wisdom maketh these
Golden fishes of the Duc de Guise?'

She rode through Liddesdale with a song;
~Ye streams sae wondrous strang,
Oh, mak' me a wrack as I come back
But spare me as I gang.'
While a hill-bird cried and cried
Like a spirit lost
By the grey storm-wind tost.

Consider the way she had to go,
Think of the hungry snare,
The net she herself had woven,
Aware or unaware,
Of the dancing feet grown still,
The blinded eyes -
Queens should be cold and wise,
And she loved little things,
Parrots
And red-legged partridges
And the golden fishes of the Duc de Guise
And the pigeon with the blue ruff
She had from
Monsieur d'Elboeuf.


Из Геррика. Окончив курсы, критик-акушер...

«Геррик пособия для акушеров не писал....»
А.Ситницкий


Окончив курсы, критик-акушер
Учил рожать знакомую «ма шер»...
То сзади подойдет, то сбоку примостится:
Дыши, – ей говорит, – чичас оно родится...
И вместе будем им гордиться!
Клянет его и мучится бедняжка,
И без того ей муторно и тяжко,
А критик лается: мол, Бродского подруги,
Я давеча читал, рожали без натуги!
А ты что родила?! Что за дитя такое?
И почему оно слепое да глухое?!
Всегда я знал, что нет в тебе породы,
И лезут из тебя одни уроды...
Для них же лучше – утопить в пруду!
Она ему в ответ – ступал бы ты в...
А он ей – я ж читал учебник не везде,
Вот ты сейчас сказала... Это где?

:)


Роберт Уильям Сервис (1874-1958) Баллада о Северном сиянии

Я – банкрот, приятель, я гол, как сокол, а когда-то с лотком и киркой
Я пришел на Юкон и свой миллион добыл вот этой рукой.
С отмороженной рожей, с изъеденной кожей – какие у мертвецов,
Я совсем не похож на тех, кто вхож в узкие двери дворцов.
Рыцарь Полой иглы, мастер тонкой игры, похититель подземных чудес…
Этот мир срыгнул меня как кусок, который в глотку не лез.
Вот он я – оборванец, слепой горбун, мои карты лежат на столе…
Засмеете – пусть, только я клянусь: я богаче всех на земле!

Я не пьян, приятель, не съехал с тропы, никого не хочу учить,
Просто дайте срок размотать клубок, ну и глотку чуток промочить.
Господи, прости, словно извести я наелся – чего б глотнуть?
Вот спасибо, браток, за этот глоток, а слыхал ты про Северный путь?
Про морозную глушь, про червонный куш, что немало душ погубил,
И про дивную россыпь небесных огней? Эту россыпь я застолбил!

Помню тот переход, тот дьявольский год – золотой девяносто восьмой:
Мир попер, как чумной, за великой мечтой, запах жизни почуяв самой
Заиграла кровь старых сорвиголов, свежий ветер ударил в грудь,
И любой кто, мог удержать лоток, поднимался и трогался в путь.
Вот и я был с ними, одним из них, и я знал, что не подведу
Что глядеть на меня? Я был другим в девяносто восьмом году.

Шла по льду толпа, и вилась тропа, будто черт торил наугад,
Колея для нарт шириною в ярд и клеймо на ней с именем «Ад».
Бросив жен и кров, мы рвались на зов, наши ставки шли на предел,
Мы плевали на тех, кто садился в снег, и назад никто не глядел.
Кто-то ныл и выл, и молитву творил, ну а кто-то был зол и нем,
И кто был нехорош, стоил трех святош, и мерещилось золото всем.

Там был Даго-малыш и Олсон-моряк, и при них многогрешный аз.
Нарекли остряки из отпетых бродяг «нечестивой троицей» нас.
Мы не козыри были, скорее – снос, вечно в шрамах и навеселе,
Черти старой закваски, под небом Аляски мы варились в одном котле.
Мы хотели выжить и шли вперед, и сметали все на пути.
Мы играли честно, на жизнь и смерть – нам должно было повезти.
И пришел наш день, мы сорвали банк, отыскав золотое дно,
Но от денег, баб и других забав к той поре мы отвыкли давно.
Одичавшие псы, мы тянули носы, словно звери к теплу из тайги,
И от запаха девок, вина и белья в небеса уносило мозги.
Город это капкан для таких, как мы, ну а золото будит спесь:
Ты не хочешь часть, хочешь все и всласть, это все ты получишь здесь.
По колено в воде копаться в руде – это было уже не про нас,
Лучше золото сыпать на груди блядей и идти с танцорками в пляс.
Промотавшись в пух, потерявши нюх, мы совсем с катушек сошли,
И, продав рудник, еще через миг очутились вконец на мели.

Тут пришел ко мне Даго-малыш и сказал, что была ему весть в эту ночь…
От двоюродной бабки – она померла, но явилась во сне помочь;
И велела она на север идти, там тропа для диких зверей:
Мы пойдем той тропой за Полярной звездой, и судьба будет к нам добрей…
Я послал его к черту, но тут ко мне Оле Олсон пришел и сказал,
Что племянника мертвого видел во сне, тот в три года жить приказал;
Из толпы мертвецов племянник кричал о пути, что на север ведет
И упрется торцом за полярным кольцом в небывалый брильянтовый грот.
Я погнал его прочь, но в ту же ночь мне приснился двоюродный брат,
Он сказал мне, что вскоре у Полярного моря я найду невиданный клад.
Надо только пойти по лосиной тропе в долину, где правит смерть,
И по склону хребта спуститься туда, где встречаются море и твердь.
Разбудив дружков, я сказал, что готов на серебряном клясться Цепу,
Что это Рок, и пришел нам срок – искать золотую тропу.

И вновь мы укрылись в родной глуши, звери с душой детей…
Льдины крошились, как карандаши, с хрустом медвежьих костей,
Река тащила нас на горбу, а солнце, как на костре,
Сжигало тьму, и песни ему орали мы на заре.
Мы шли на шесте и на бечеве, и волоком через холмы,
Мы лодку сожгли, чтоб гвозди добыть, и новую сделали мы.
Мы на ощупь путь выбирали свой, в тумане кружа наугад,
Мы видели белым полярным днем нескончаемый солнца закат,
Протоку, где хариус тучей кишел, утеса узкий карниз,
Где бились бараны, и сбитый летел с тропы вертикально вниз,
Затон, где лось охлаждал свой пыл, забравшись по брюхо в грязь,
Скалу, с которой угрюмый медведь глядел на нас, не таясь.
Сквозь пену каньона мы плыли вперед, наш путь был ясен и прост –
Туда, где клыкастые морды гор рычали на стадо звезд.
Весна и лето, и осень прошли, жирный блеск покрыл небеса,
А мы все на север, на север брели, сквозь скалы и сквозь леса.

Была надежда, как ночь, слепа, и все-таки пробил час,
И нам открылась наша тропа – Господь не оставил нас:
Кровавыми язвами на ногах, душой, уставшей от бед,
Нащупали мы на мшелых камнях неприметный лосиный след.
И солнце блеснуло свинцом из тьмы, и снова сгустилась мгла
Луна, голодная, как и мы, качаясь, над нами плыла.
Стояла мертвая тишина – мы боялись ее спугнуть:
Оглохшему уху была слышна нездешнего мира жуть.

Придя в себя и отбросив страх, мы стали готовить ночлег,
И вдруг увидели в небесах огней серебряный бег:
Бесшумно они плясали в ночи, блестя сквозь желтый туман,
Как женские ножки, мелькали лучи в тени небесных полян,
И длился, длился их котильон, рождая в душе экстаз,
И мы смотрели, не зная, что он – только для Божьих глаз.
Забыли мы золотой свой сон, задумав иную блажь –
Найти небесный этот огонь, чтобы стал он навеки наш.

Край тундры палево-золотой был словно кровью облит,
На кочках ягель мерцал седой, как мрамор могильных плит.
По ним, меж ними, вперед, в обход – тропа уводила прочь,
И ужас, будто могильный грот, томил наши души всю ночь.
Дрожало небо живым огнем лиловым и голубым,
Опалом, яхонтом, янтарем с мерцанием золотым,
И вдруг – черта на своде ночном, как будто чей-то клинок,
Блистая сталью и серебром, его пополам рассек;
И словно конный отряд пролетел, знамена пронес во мгле,
Мечи сверкнули, и тучи стрел, горя, понеслись к земле.
На камни в ужасе рухнули мы, узрев, как духи огня,
Сошлись на поле небесной тьмы, друг друга разя и гоня.

И дальше пошли мы в рассветный час, болота кончились вдруг,
Туман предгорий окутал нас и небо, и лес вокруг.
По дну ущелья меж тесных скал отныне лежал наш путь,
Земля как будто, разинув пасть, забыла ее сомкнуть,
Набрякшие тучи роняли снег, с вершин спустилась зима,
И все на свете смешала вмиг метельная кутерьма.

Все выше нас уводила тропа по скользким ступеням скал,
И скоро влезли мы на ледник, ведущий на перевал,
Тут Даго-малыш сорвался вниз – лед занесло пургой,
Мы вытащили его живым, но с перебитой ногой.
Он сказал нам: «Парни, ноге – конец, а вместе с ногой и мне,
Но это бред идти на тот свет нам всем по моей вине.
Валите, покуда тропа видна, оставьте меня одного…»
Он злился и бредил, но мы, все равно, выхаживали его.
Однажды вижу, он смотрит в костер, и – мой револьвер у виска:
«Гляди, - усмехнувшись, сказал он мне, - если кишка тонка…»

Мы зашили его в холщовый мешок и подвесили на суку,
Нам звезды глаза искололи до слез, нагнав на сердце тоску.
Мы шагали молча, и страх и боль зажав глубоко в груди,
И снова северные огни, мерцая, шли впереди,
И снова свой ледяной балет плясали они на снегу
И словно огненный водоворот плескался в черном кругу.
Зеленый, розовый, голубой – как будто веер блистал,
Лучи невиданной красоты струил незримый кристалл,
Шипящие змеи свивались клубком и выгибались мостом,
В горящем небе огромный дракон раздвоенным бил хвостом…
Не в силах глаз от небес оторвать, глядели мы в черный провал:
А там, в пещере вечного зла ужасный дух пировал.

Когда к седловине по леднику мы вышли, тут на беду
Вступило Олсону что-то в башку – он стал бормотать на ходу.
Он брел и бубнил про родной Орегон, про персики, что зацвели,
Про леса, про топазовые небеса и запах мокрой земли,
Про грехи бездарной жизни своей, что вовек не простит ему Бог…
Как лис за косым, следил я за ним, понимая, что он уже плох.
Однажды, казалось мне, что он спит, а он из палатки исчез,
И свежий след по снегу пробит куда-то под край небес;
И я пошел по его следам и к вечеру отыскал:
На льду, как младенец, он голым лежал – закапывать я не стал.

Я гнал отчаянье от себя, не чуя, что пью, что ем.
Я цеплялся за жизнь из последних сил, уже не зная – зачем.
Я волок поклажу по миле в день, и к ночи валился с ног,
И мир вокруг был к печалям глух, как вечного льда кусок.
И дни были все, как смерть, черны, но вновь в промерзлой ночи
Я видел сиянье, и каждый раз все ближе были лучи.

С бесшумным шорохом, словно шелк, когда его гладишь легко,
Разлило небо темным ковшом тягучее молоко.
Из мрака вихрем в полярный круг внеслась череда колесниц,
И разом покрыли небо вокруг лиловые всполохи спиц.
Из темного чрева морей возник сверкающий копий лес,
Как будто всех кораблей огни уставились в купол небес.
И я застыл с разинутым ртом, дойдя до вершин земли:
Пред этим величьем я был никто, пучеглазый краб на мели…
Глаза мне обжег слепящий поток, но я и сквозь капюшон,
Казалось, видел сверкающий сон – и был им заворожен.

Там есть огромный дырявый холм, как раз, где полярный круг.
Я влез по склону и заглянул в кратер его, как в люк.
А кратер, браток, точно ад глубок, никому на земле незрим,
Я тайну полярного мира узнал, когда склонился над ним.
Моим воспаленным, ослепшим очам открыли недра секрет:
Там все сверкало – холм излучал тот самый небесный свет.
Я сверху до низу все застолбил и собрался в обратный путь,
Я счастлив был, хоть не было сил, и глаза застилала муть.
В том белом мире, где небо молчит, где безмолвны и лед и снег,
Голодный, больной, я напрасно искал пищу себе и ночлег.
Но, видно, Господь не оставил слепца, к морю его гоня:
Со шхуны, вмерзшей в прибрежный лед, заметили парни меня.
Оборванным пугалом, весь дрожа, я выполз из белой глуши,
Оскал мертвеца вместо лица, ужас вместо души,
Мешок с костями… Они меня подкормили и дали приют;
И вот я вернулся в привычный мир, и сохну от жажды тут.

Одни говорят, что небесный огонь – свеченье арктических льдов,
Другие, что это электроток, только без проводов,
А правда в том (и если я лгу, пусть мне вырвут язык),
Что это – радий… такая руда, и там ее целый рудник.
Цена ей, брат, миллион за фунт, я видел – там сотни тонн.
Этим радием по ночам и светится небосклон…
Так вот, я все уже там застолбил, но ты мне, приятель – в масть,
Всего за сотню, лови свой шанс, бери четвертую часть.
Не хочешь? Десятка – и по рукам! Я вижу, ты парень - хват…
Опять не пойдет? Дрянной оборот, хоть доллар ссуди мне, брат…
Проклятый доллар поможет мне. Я вижу, ты не изувер…
Спасибо, браток, храни тебя Бог! Спокойной вам ночи, сэр.




Robert William Service (1874-1958)


The Ballad of the Northern Lights


One of the Down and Out - that's me. Stare at me well, ay, stare!
Stare and shrink - say! you wouldn't think that I was a millionaire.
Look at my face, it's crimped and gouged - one of them death-mask things;
Don't seem the sort of man, do I, as might be the pal of kings?
Slouching along in smelly rags, a bleary-eyed, no-good bum;
A knight of the hollow needle, pard, spewed from the sodden slum.
Look me all over from head to foot; how much would you think I was worth?
A dollar? a dime? a nickel? Why, I'm the wealthest man on earth.

No, don't you think that I'm off my base. You'll sing a different tune
If only you'll let me spin my yarn. Come over to this saloon;
Wet my throat - it's as dry as chalk, and seeing as how it's you,
I'll tell the tale of a Northern trail, and so help me God, it's true.
I'll tell of the howling wilderness and the haggard Arctic heights,
Of a reckless vow that I made, and how I staked the Northern Lights.

Remember the year of the Big Stampede and the trail of Ninety-eight,
When the eyes of the world were turned to the North, and the hearts of men elate;
Hearts of the old dare-devil breed thrilled at the wondrous strike,
And to every man who could hold a pan came the message, "Up and hike".
Well, I was there with the best of them, and I knew I would not fail.
You wouldn't believe it to see me now; but wait till you've heard my tale.

You've read of the trail of Ninety-eight, but its woe no man may tell;
It was all of a piece and a whole yard wide, and the name of the brand was "Hell".
We heard the call and we staked our all; we were plungers playing blind,
And no man cared how his neighbor fared, and no man looked behind;
For a ruthless greed was born of need, and the weakling went to the wall,
And a curse might avail where a prayer would fail, and the gold lust crazed us all.

Bold were we, and they called us three the "Unholy Trinity";
There was Ole Olson, the Sailor Swede, and the Dago Kid and me.
We were the discards of the pack, the foreloopers of Unrest,
Reckless spirits of fierce revolt in the ferment of the West.
We were bound to win and we revelled in the hardships of the way.
We staked our ground and our hopes were crowned, and we hoisted out the pay.
We were rich in a day beyond our dreams, it was gold from the grass-roots down;
But we weren't used to such sudden wealth, and there was the siren town.
We were crude and careless frontiersmen, with much in us of the beast;
We could bear the famine worthily, but we lost our heads at the feast.
The town looked mighty bright to us, with a bunch of dust to spend,
And nothing was half too good them days, and everyone was our friend.
Wining meant more than mining then, and life was a dizzy whirl,
Gambling and dropping chunks of gold down the neck of a dance-hall girl;
Till we went clean mad, it seems to me, and we squandered our last poke,
And we sold our claim, and we found ourselves one bitter morning - broke.

The Dago Kid he dreamed a dream of his mother's aunt who died -
In the dawn-light dim she came to him, and she stood by his bedside,
And she said: "Go forth to the highest North till a lonely trail ye find;
Follow it far and trust your star, and fortune will be kind."
But I jeered at him, and then there came the Sailor Swede to me,
And he said: "I dreamed of my sister's son, who croaked at the age of three.
From the herded dead he sneaked and said: `Seek you an Arctic trail;
'Tis pale and grim by the Polar rim, but seek and ye shall not fail.'"
And lo! that night I too did dream of my mother's sister's son,
And he said to me: "By the Arctic Sea there's a treasure to be won.
Follow and follow a lone moose trail, till you come to a valley grim,
On the slope of the lonely watershed that borders the Polar brim."
Then I woke my pals, and soft we swore by the mystic Silver Flail,
'Twas the hand of Fate, and to-morrow straight we would seek the lone moose trail.

We watched the groaning ice wrench free, crash on with a hollow din;
Men of the wilderness were we, freed from the taint of sin.
The mighty river snatched us up and it bore us swift along;
The days were bright, and the morning light was sweet with jewelled song.
We poled and lined up nameless streams, portaged o'er hill and plain;
We burnt our boat to save the nails, and built our boat again;
We guessed and groped, North, ever North, with many a twist and turn;
We saw ablaze in the deathless days the splendid sunsets burn.
O'er soundless lakes where the grayling makes a rush at the clumsy fly;
By bluffs so steep that the hard-hit sheep falls sheer from out the sky;
By lilied pools where the bull moose cools and wallows in huge content;
By rocky lairs where the pig-eyed bears peered at our tiny tent.
Through the black canyon's angry foam we hurled to dreamy bars,
And round in a ring the dog-nosed peaks bayed to the mocking stars.
Spring and summer and autumn went; the sky had a tallow gleam,
Yet North and ever North we pressed to the land of our Golden Dream.

So we came at last to a tundra vast and dark and grim and lone;
And there was the little lone moose trail, and we knew it for our own.
By muskeg hollow and nigger-head it wandered endlessly;
Sorry of heart and sore of foot, weary men were we.
The short-lived sun had a leaden glare and the darkness came too soon,
And stationed there with a solemn stare was the pinched, anaemic moon.
Silence and silvern solitude till it made you dumbly shrink,
And you thought to hear with an outward ear the things you thought to think.

Oh, it was wild and weird and wan, and ever in camp o' nights
We would watch and watch the silver dance of the mystic Northern Lights.
And soft they danced from the Polar sky and swept in primrose haze;
And swift they pranced with their silver feet, and pierced with a blinding blaze.
They danced a cotillion in the sky; they were rose and silver shod;
It was not good for the eyes of man - 'twas a sight for the eyes of God.
It made us mad and strange and sad, and the gold whereof we dreamed
Was all forgot, and our only thought was of the lights that gleamed.

Oh, the tundra sponge it was golden brown, and some was a bright blood-red;
And the reindeer moss gleamed here and there like the tombstones of the dead.
And in and out and around about the little trail ran clear,
And we hated it with a deadly hate and we feared with a deadly fear.
And the skies of night were alive with light, with a throbbing, thrilling flame;
Amber and rose and violet, opal and gold it came.
It swept the sky like a giant scythe, it quivered back to a wedge;
Argently bright, it cleft the night with a wavy golden edge.
Pennants of silver waved and streamed, lazy banners unfurled;
Sudden splendors of sabres gleamed, lightning javelins were hurled.
There in our awe we crouched and saw with our wild, uplifted eyes
Charge and retire the hosts of fire in the battlefield of the skies.

But all things come to an end at last, and the muskeg melted away,
And frowning down to bar our path a muddle of mountains lay.
And a gorge sheered up in granite walls, and the moose trail crept betwixt;
'Twas as if the earth had gaped too far and her stony jaws were fixt.
Then the winter fell with a sudden swoop, and the heavy clouds sagged low,
And earth and sky were blotted out in a whirl of driving snow.

We were climbing up a glacier in the neck of a mountain pass,
When the Dago Kid slipped down and fell into a deep crevasse.
When we got him out one leg hung limp, and his brow was wreathed with pain,
And he says: "'Tis badly broken, boys, and I'll never walk again.
It's death for all if ye linger here, and that's no cursed lie;
Go on, go on while the trail is good, and leave me down to die."
He raved and swore, but we tended him with our uncouth, clumsy care.
The camp-fire gleamed and he gazed and dreamed with a fixed and curious stare.
Then all at once he grabbed my gun and he put it to his head,
And he says: "I'll fix it for you, boys" - them are the words he said.

So we sewed him up in a canvas sack and we slung him to a tree;
And the stars like needles stabbed our eyes, and woeful men were we.
And on we went on our woeful way, wrapped in a daze of dream,
And the Northern Lights in the crystal nights came forth with a mystic gleam.
They danced and they danced the devil-dance over the naked snow;
And soft they rolled like a tide upshoaled with a ceaseless ebb and flow.
They rippled green with a wondrous sheen, they fluttered out like a fan;
They spread with a blaze of rose-pink rays never yet seen of man.
They writhed like a brood of angry snakes, hissing and sulphur pale;
Then swift they changed to a dragon vast, lashing a cloven tail.
It seemed to us, as we gazed aloft with an everlasting stare,
The sky was a pit of bale and dread, and a monster revelled there.

We climbed the rise of a hog-back range that was desolate and drear,
When the Sailor Swede had a crazy fit, and he got to talking queer.
He talked of his home in Oregon and the peach trees all in bloom,
And the fern head-high, and the topaz sky, and the forest's scented gloom.
He talked of the sins of his misspent life, and then he seemed to brood,
And I watched him there like a fox a hare, for I knew it was not good.
And sure enough in the dim dawn-light I missed him from the tent,
And a fresh trail broke through the crusted snow, and I knew not where it went.
But I followed it o'er the seamless waste, and I found him at shut of day,
Naked there as a new-born babe - so I left him where he lay.

Day after day was sinister, and I fought fierce-eyed despair,
And I clung to life, and I struggled on, I knew not why nor where.
I packed my grub in short relays, and I cowered down in my tent,
And the world around was purged of sound like a frozen continent.
Day after day was dark as death, but ever and ever at nights,
With a brilliancy that grew and grew, blazed up the Northern Lights.

They rolled around with a soundless sound like softly bruised silk;
They poured into the bowl of the sky with the gentle flow of milk.
In eager, pulsing violet their wheeling chariots came,
Or they poised above the Polar rim like a coronal of flame.
From depths of darkness fathomless their lancing rays were hurled,
Like the all-combining search-lights of the navies of the world.
There on the roof-pole of the world as one bewitched I gazed,
And howled and grovelled like a beast as the awful splendors blazed.
My eyes were seared, yet thralled I peered through the parka hood nigh blind;
But I staggered on to the lights that shone, and never I looked behind.

There is a mountain round and low that lies by the Polar rim,
And I climbed its height in a whirl of light, and I peered o'er its jagged brim;
And there in a crater deep and vast, ungained, unguessed of men,
The mystery of the Arctic world was flashed into my ken.
For there these poor dim eyes of mine beheld the sight of sights -
That hollow ring was the source and spring of the mystic Northern Lights.
Then I staked that place from crown to base, and I hit the homeward trail.
Ah, God! it was good, though my eyes were blurred, and I crawled like a sickly snail.
In that vast white world where the silent sky communes with the silent snow,
In hunger and cold and misery I wandered to and fro.
But the Lord took pity on my pain, and He led me to the sea,
And some ice-bound whalers heard my moan, and they fed and sheltered me.
They fed the feeble scarecrow thing that stumbled out of the wild
With the ravaged face of a mask of death and the wandering wits of a child -
A craven, cowering bag of bones that once had been a man.
They tended me and they brought me back to the world, and here I am.

Some say that the Northern Lights are the glare of the Arctic ice and snow;
And some that it's electricity, and nobody seems to know.
But I'll tell you now - and if I lie, may my lips be stricken dumb -
It's a mine, a mine of the precious stuff that men call radium.
I'ts a million dollars a pound, they say, and there's tons and tons in sight.
You can see it gleam in a golden stream in the solitudes of night.
And it's mine, all mine - and say! if you have a hundred plunks to spare,
I'll let you have the chance of your life, I'll sell you a quarter share.
You turn it down? Well, I'll make it ten, seeing as you are my friend.
Nothing doing? Say! don't be hard - have you got a dollar to lend?
Just a dollar to help me out, I know you'll treat me white;
I'll do as much for you some day . . . God bless you, sir; good-night.


Элегия. ЧайдекТичборн (1558-1586)

Моя весна – тоски и боли стынь,
Мои пиры – мучений горький кус,
Мое зерно – полова и полынь,
Мое добро – недолгих снов искус.
Мой день угас, хотя не рассвело.
И я живу, и время истекло.

Мой век изведан, пусть и нем язык,
Мой плод упал, но зелен сад над ним,
Мой дух иссяк, пусть я и не старик,
Я видел мир и был ему незрим.
Концы разъяло, хоть и не свело,
И я живу, и время истекло.

Я видел смерть – в утробе, где был слеп.
Я встретил жизнь – она могильный сон,
Вступая в мир, я знал, что это склеп,
Я умер в миг, когда я был рожден.
Песок струится из стекла в стекло,
И я живу, и время истекло.




Chidiock (Charles) Tichborne (1558-1586)


Elegy

My prime of youth is but a frost of cares,
My feast of joy is but a dish of pain,
My crop of corn is but a field of tares,
And all my good is but vain hope of gain;
The day is past, and yet I saw no sun,
And now I live, and now my life is done.

My tale was heard and yet it was not told,
My fruit is fallen, and yet my leaves are green,
My youth is spent and yet I am not old,
I saw the world and yet I was not seen;
My thread is cut and yet it is not spun,
And now I live, and now my life is done.

I sought my death and found it in my womb,
I looked for life and saw it was a shade,
I trod the earth and knew it was my tomb,
And now I die, and now I was but made;
My glass is full, and now my glass is run,
And now I live, and now my life is done.


Коплас. Народные испанские частушки. 1882 г.

Коплас. Народные испанские частушки. Любовные признания. 1882 г.
Составитель: Франсиско Родригес Марин (1855-1943 гг.)



1

Я не знаю, чем страдаю,
И не знаю – отчего,
И пройдет ли эта мука,
И лекарство у кого…

2

Три курочки в курятнике
Уселись на шесток…
Вот этой, самой маленькой,
Я буду петушок.

3

Помню, мать меня баюкала,
Качала колыбель…
Уже тогда тебя любил я
Больше жизни, Исабель.

4

Все, что сказано устами,
Все легко заменит взгляд,
А еще глаза расскажут
То, о чем уста молчат.

5

Высоко твое оконце,
Позолоченный балкон…
Скажи, девица-красавица,
Кто в тебя влюблен?

6

Как от страха мне избавиться,
Как не бегать от огня?
Как спросить тебя, красавица,
Пойдешь ли за меня?

7

У святого капуцина
Исповедовалась я,
Наложил он епитимью:
Выйти замуж за тебя.

8

Помоги мне, Христа ради,
Милость, страннику, яви:
Я израненный вернулся
Из шальных морей любви.




Coplas populares espanolas. Declaraciones de amor. 1882.
Seleccion de Francisco Rodriquez Marin (1855-1943)

1
Tengo un dolor no se donde,
Nacido de no se que;
Sanare yo no se cuando,
Si me cura no se quien.

2
De las tres perdigonsitas
Que duermen en un corchon
De la mas chiquirritita
Quisiera se ‘r perdigon.

3
Isabel se que te llamas,
Cara redonda de luna;
Y muero por tus amores
Desde chiquito en la cuna.

4
Con los ojos yo te miro
Y con la boca te hablo,
Y con los ojos te digo
Lo que no dicen mis labios.

5.
Ay, que ventana tan alta!
Ay, que balcon tan dorado!
Ay, que nina tan bonita!
Quien sera tu enamorado?

6
Tengo verguenza y me callo;
Tengo amor y no lo digo.
No se como te dijera:
- Te quieres casar conmigo?

7
Ayer me fui a confesar
Con padre capuchino
Y me echo de penitencia
Y que me casara contigo.

8
Limosniya ‘r probe
Dasela por Dio,
Qu’er probesito viene mar jerio
Der mar del amo.




Джон Стюарт Блэкки, Шотландия (1809-1895). Два сонета

1.

Озеро Лох-Эрихт (из цикла «Сонеты горной Шотландии»)


Озерный воздух чист и неподвижен,
Глубины вод светлы и холодны,
На склонах гор, где ни дорог, ни хижин,
Лишь облака святые видят сны;
Да блеянье овцы с тропы утеса
Доносится, вплетаясь в говорок
Ручья, легко несущего с откоса
Хрустальных струй медлительный поток;
И кажется, что рай душе усталой
Меж этих гор дарован навсегда,
Когда б не знать, с какою небывалой
Здесь яростью взрывается вода,
И как, ревя, о берег бьется вал,
И с грохотом поток срывается со скал!



John Stuart Blackie
1809-1895

Loch Ericht. (From “Highland Sonnets”)


The lake is smooth, the air is soft and still;
The water shines with a broad lambent gleam;
And the white cloud sleeps on the hoary hill,
With the mild glory of a sainted dream.
From the steep crag the distant bleatings come
Of sheep far--straggling o'er the turfy way,
And the harsh torrent, softened to a hum,
Gives murmurous music from the stony brae.
If here on earth a heaven may be, thou hast
Heaven here to--day; now give thy soul repose.
To--morrow, down this glen the ruffian blast
May sweep, while high the enchafed billow throws
Its surly might, and smites the sounding shore,
And the swollen rills rush down with thunderous roar!




2.

Анаксагор


Не сразу созревает виноград,
Не сразу покрывает камни мох,
Не сразу обретает листья сад,
Не сразу открывает тайну Бог.
Сказал Фалес, что чистая вода
Была первоосновой всех вещей.
Сказал Анаксимандр, что глупей
Он ничего не слышал никогда;
В основе – бесконечность перемен!
Нет, воздух! – возразил Анаксимен.
Огонь – и точка! – крикнул Гераклит.
Глупцы! – подвел итог Анаксагор –
Лишь Разум в основании лежит
Всего, что есть и было до сих пор.


Anaxagoras

Slow rolls the year that makes the sour grape mellow,
Slow grows the blade that weaves the matted sod;
Slow o'er the grey rock creeps the lichen yellow,
Slow finds man's wandering wit its way to God.
Water, quoth Thales, is the first of things;
Nay, quoth Anaximander to my sight,
The primal thing must be the Infinite;
Quoth Anaximenes, 'tis Air that brings
Life to all living; nay, 'tis Fire that goes,
Quoth Blyson's son, through everything that flows.
Fools! saith, at length, wise Anaxagoras,
Cause never dwelt in aught of sensuous kind;
Sole first and last of all that is, and was,
And yet shall be, in Heaven or Earth, is Mind.


Джеймс Уиткомб Райли. Если тыкву тронул иней...

Джеймс Уиткомб Райли
(1849-1916)

Если тыкву тронул иней

Если тыкву тронул иней, если сметаны стога,
Если слышится за дверью бормотанье индюка,
И под гомон кур гвинейских и кудахтанье пеструх
Запевает аллилуйю, на забор взлетев, петух;
Нет на ферме веселее и приятнее поры:
После отдыха ночного дни спокойны и бодры,
Выйдешь корм задать скотине, и тропа тебе легка,
Если тыкву тронул иней, если сметаны стога.

Это время в атмосфере мне ужасно по нутру,
Пусть осенняя прохлада сменит летнюю жару!
Жаль, конечно, дух цветочный зеленеющих полей,
Пенья птичек-невеличек и жужжания шмелей,
Но уж больно воздух вкусен, а сверкающий пейзаж
В хрупкой дымке так искусен, что ни кисть, ни карандаш
Не подарят мне картины, что так сердцу дорога,
Если тыкву тронул иней, если сметаны стога.

В грубом шорохе соломы различим, хотя и тих,
Скрежет спутавшихся листьев, словно утро золотых.
Шелестя, напоминает одинокая стерня,
Как зерном своим амбары наполняла для меня.
На лужайке сено в копнах, жатка убрана в сарай,
Все лошадки в теплых стойлах клевер хрумкают с утра.
Сердце бьется как будильник, то-то радость велика,
Если тыкву тронул иней, если сметаны стога.

Если собран красно-желтых спелых яблок урожай
И лежат они в подполье, полыхая как пожар,
И полны бутыли сидром, и хозяюшка-краса
Заготовила повидло, колбасу да соуса...
И вот если б в это время, прям, не знаю, как сказать,
С неба ангелы слетели, попросились ночевать,
Все пуховые перины я бы отдал им тогда,
Если тыкву тронул иней, если сметаны стога.



James Whitcomb Riley
(1849-1916)

When The Frost Is On The Punkin

WHEN the frost is on the punkin and the fodder's in the shock,
And you hear the kyouck and gobble of the struttin' turkey-cock,
And the clackin' of the guineys, and the cluckin' of the hens,
And the rooster's hallylooyer as he tiptoes on the fence;
O, it's then the time a feller is a-feelin' at his best,
With the risin' sun to greet him from a night of peaceful rest,
As he leaves the house, bareheaded, and goes out to feed the stock,
When the frost is on the punkin and the fodder's in the shock.

There is something kindo' harty-like about the atmusfere
When the heat of summer's over and the coolin' fall is here
And Of course we miss the flowers, and the blossoms on the trees,
And the mumble of the hummin'-birds and buzzin' of the bees;
But the air's so appetizin'; and the landscape through the haze
Of a crisp and sunny morning of the airly autumn days
Is a pictur' that no painter has the colorin' to mock
When the frost is on the punkin and the fodder's in the shock.

And the husky, rusty russel of the tossels of the corn,
And the raspin' of the tangled leaves as golden as the morn;
And the stubble in the furries-kindo' lonesome-like, but still
A-preachin' sermuns to us of the barns they growed to fill;
And the strawstack in the medder, and the reaper in the shed;
And the hosses in theyr stalls below-the clover overhead!-
O, it sets my hart a-clickin' like the tickin' of a clock,
When the frost is on the punkin and the fodder's in the shock.

Then your apples all is gethered, and the ones a feller keeps
Is poured around the cellar-floor in red and yaller heaps;
And your cider-makin's over, and your wimmern-folks is through
With theyr mince and apple-butter, and theyr souse and sausage too!...
I don't know how to tell it-but ef such a thing could be
As the angels wantin' boardin', and they'd call around on me- 30
I'd want to 'commodate 'em-all the whole-indurin' flock-
When the frost is on the punkin and the fodder's in the shock.

1883


Черный Моран. Роберт Уильям Сервис (1874-1958)

Черный Моран


Трех пассажиров Билл Джером вез как-то из тайги:
Двух шулеров из порта Ном и патера Макги.
Спешили все за перевал на благодатный юг,
Мертвее мертвого стоял безмолвный лес вокруг.

Внезапно вбок тропа ушла, и кони взрыли снег –
Из-за упавшего ствола поднялся человек.
Под черной маскою лица не разглядеть совсем,
Зато в руках у молодца винчестер, видный всем.

«Стоять, скопцы!» – тропу закрыв, он сипло прохрипел,
И выстрел, лица опалив, над ними прогремел.
«Эге, - заметил Билл Джером, - уж больно парень рьян…
Да и повадкой мне знаком… не Черный ли Моран?»

«Пред вами ад уже разверст! – орал меж тем бандит,
Мошенники – за триста верст от ваших дел смердит!
А ну вытряхивай мешки с наживой поживей!»
И золотишко игроки сгрузили в снег с саней.

Тут преподобный Тим Макги сошел с саней на снег,
«Прими, мой сын, и сбереги вот этот крест! – он рек. –
Наживы мне не достает, я не искал ее,
Но, может быть, тебя спасет распятие мое…»

Бандит шепнул: «Не взять креста ни пуле, ни ножу!
Я к нашей Церкви неспроста, отец, принадлежу….»
И в сани золото швырнув, он крикнул шулерам:
«Молитесь, к Господу прильнув! Сегодня – счастье вам!»

«Молитесь, - подтвердил Макги, - Господь вас защитил,
А парню этому грехи я б сходу отпустил…»
«Молва недаром говорит, - заметил Билл Джером, -
Что самый набожный бандит – Моран из порта Ном».



Robert William Service (1874-1958)


Black Moran

The mule-skinner was Bill Jerome, the passengers were three;
Two tinhorns from the dives of Nome, and Father Tim McGee.
And as for sunny Southland bound, through weary woods they sped,
The solitude that ringed them round was silent as the dead.

Then when the trail crooked crazily, the frost-rimed horses reared,
And from behind a fallen tree a grim galoot appeared;
He wore a parki white as snow, a mask as black as soot,
And carelesslike weaved to and fro a gun as if to shoot.

"Stick up yer mitts an' freeze 'em there!" his raucous voice outrang,
And shaving them by just a hair a blazing rod went bang.
The sleigh jerked to a sharp stand-still: "Okay," drawled Bill Jerome,
"Could be, this guy who aims to kill is Black Moran from Nome."

"You lousy crooks," the bandit cried; "You're slickly heeled I know;
Come, make it snappy, dump outside your booty in the snow."
The gambling pair went putty pale; they crimped as if with cold.
And heaved upon the icy trail two hefty pokes of gold.

Then softly stepping from the sleigh came Father Tim McGee,
And speaking in his gentle way: :Accept my Cross," said he.
"For other treasures have I none, their guilty gold to swell . . .
Please take this crucifix, my son, and may it serve you well."

The bandit whispered in his ear: "Jeez-crize, you got me wrong.
I wouldn't rob you Father dear – to your Church I belong."
Then swiftly striding to the sleigh he dumped the gold back in,
And hollered: "On your knees and pray, you lousy sons of sin!"

"Praise God," said Father Tim McGee, "he made you restitution,
And if he ever kneels to me I'll give him absolution."
"I'll have you guys to understand," said Driver Bill Jerome,
"The squarest gunman in the land is Black Moran form Nome."


Свидание королевы Хайнд. Фиона МакЛауд

Фиона МакЛауд (Уильям Шарп)
1855-1905.



Свидание королевы Хайнд


Скрывает королеву Хайнд густая тень рябин;
От гнева жар ее ланит пылает, как рубин.

С тенями борются лучи, выкашивая лог,
А королева все глядит, глядит на свой клинок:

«Чуть потерпи, стальной мой пес, от жажды ты горишь,
Клянусь, еще до темноты ты жажду утолишь!»

Осколки выронил закат изломанных лучей,
И лорд Гиллэндерс прискакал под темный свод ветвей.

Она взглянула на него – и взгляд ее, как нож:
«Ты смерти ищешь, добрый лорд, или прощенья ждешь?»

Гиллэндерс, голову склонив, шепнул: «Любовь моя,
Лишь о любви тебя молить на зов явился я.

Чем я прогневал этот взор? Чем ты огорчена?
Клянусь тебе, в душе моей лишь ты, лишь ты одна!».

«Был слух, что, с фрейлиной мой лорд собрался под венец…
Она ему милее той, на чьей главе венец!

Еще был слух, что он вчера смеялся надо мной,
И треплет честь мою молва, как ветер лист сухой!»

Гиллэндерс, на нее взглянув, ни слова не сказал
И на колени перед ней, сойдя с коня, упал.

«Прими, о, лорд, мой поцелуй – и все… забудь, забудь!»
Четырежды тяжелый нож ему вонзился в грудь.

Остался труп его в лесу, галопом конь летит,
А королева, как в бреду, поет под стук копыт:

«Моя любовь была нежна, теперь еще нежней,
Уснула вечным сном она в тени густых ветвей».

Склонилась свита, а она, не видя никого,
Вошла и на руки взяла младенца своего.

Шепнула, глядя, как блестит в его очах слеза:
«Был слух – у сына короля Гиллэндерса глаза».



Fiona Macleod (William Sharp)
1855-1905


The Tryst of Queen Hynde

Queen Hynde was in the rowan--wood with scarlet fruit aflame,
Her face was as the berries were, one sun--hot wave of shame.

With scythes of fire the August sun mowed down vast swathes of shade:
With blazing eyes the waiting queen stared on her steel--blue blade.

``What, thirsty hound,'' she muttered low, ``with thirst you flash and gleam:
Bide, bide a wee, my bonnie hound, I'll show ye soon a stream!''

The sun had tossed against the West his broken scythes of fire
When Lord Gillanders bowed before his Queen and Sweet Desire.

She did not give him smile or kiss; her hand she did not give:
``But are ye come for death,'' she said, ``or are ye come to live?''

Gillanders reined and looked at her: ``Hynde, Queen and Love,'' he said,
``I wooed in love, I come in love, to this the tryst we made:

``Why are your eyes so fierce and wild? why is your face so white?
I love you with all my love,'' he said, ``by day and by night.''

``What o' the word that's come to me, of how my lord's to wed
The lilywhite maid o' one that has a gold crown on his head?

``What o' the word that yesternight ye wantoned with my name,
And on a windy scorn let loose the blown leaf o' my shame?''

The Lord Gillanders looked at her, and never a word said he,
But sprang from off his great black horse and sank upon his knee.

``This is my love,'' said white Queen Hynde, ``and this, and this, and this''--
Four times she stabbed him to the heart while she his lips did kiss.

She left him in the darkling wood: and as she rode she sang
(The little notes swirled in and out amid the horsehoof clang)

My love was sweet, was sweet, was sweet, but not so sweet as now!
A deep long sleep my sweet love has beneath the rowan--bough.

They let her in, they lifted swords, his head each one did bare:
Slowly she bowed, slowly she passed, slowly she clomb the stair:

Her little son she lifted up, and whispered 'neath his cries--
``The old king's son, they say; mayhap; he has Gillander's eyes.''


Федерико Баррето, Перу.1868-1929. Сонеты 1-2

Федерико Баррето, Перу. Сонеты 1-2
(1868 – 1929)

1

Последняя шпилька

Жемчужины булавочных головок
Я помогал ей вынуть из мантильи,
Ее мои объятия смутили,
Она шепнула: «Как же ты неловок…

Устала я от всех твоих уловок!
Ты хуже брадобрея из Севильи…».
Скользнуло на пол кружево мантильи,
К ее ногам упал я без рисовок.

«Встань, встань! – она сказала. – Неумело
Ты взялся… но уж если в труд досталось,
Скорей закончи начатое дело –

В прическе шпилька у меня осталась!»
И я рванулся к ней, и обнял смело…
О, как она безумно целовалась!



2

Счастливое время

Она в тот вечер одевалась к балу,
Я должен был идти, конечно, с нею,
Поскольку отказать ей не умею,
Предпочитая не попасть в опалу…

Скучал я, но когда внезапно в залу
Она вошла, я понял, что немею,
Что вижу я прекраснейшую фею,
Подобную живому идеалу.

Пьянея, словно бабочка от света,
Я плечи ей исцеловал безбожно.
Порыв мой не остался без ответа…

«А как же бал?» – спросил я осторожно.
«Ослабь-ка мне шнуровку у корсета, -
Мне был ответ. – На бал и завтра можно…»



Federico Barreto, El Peru
(1868 – 1929)

1

La ultima horquilla

Me empece en desprenderle la mantilla,
y ella, viendo en mi afan un loco exceso,
-"No -me decia- no! Que sabes de eso?
Risueno el labio, roja la mejilla.

La fui quitando horquilla tras horquilla
y dandole por cada horquilla un beso.
Cayo el encaje por su propio peso,
y yo doble a sus plantas la rodilla.

-"Alza -me dijo- estar asi no es bello.
La obra empezada concluir te toca.
Tengo la -ultima horquilla en el cabello!"

Me ergui, se la arranque con ansia loca,
se esparcieron sus rizos por su cuello,
ardio mi sangre... y la bese en la boca...


2

Horas felices

Recuerdo con placer la noche aquella.
Quiso ir al baile mi gentil amada,
y al ceder yo, que no le niego nada,
sus galas mas hermosas se puso ella.

Nunca en verdad, me parecio mas bella.
Con su elegante tunica escotada
un ser ideal me parecio... una hada
venida al mundo desde alguna estrella...

Ebrio de luz, como una mariposa,
bese sus hombros -de impalpable armino-
y ella se echo en mis brazos temblorosa...

-"Y el baile?" -preguntele con carino-
y ella me dijo con su voz de diosa:
-Ire otra vez... Desatame el corpino..."


А.Е. Хаусмен. II. «Парень из Шропшира».

II

Любимой девушки милей,
Раскинув ризами ветвей,
У нас в саду, белым-бела,
На Пасху вишня расцвела.

Всего-то семь десятков лет
Глазам глядеть на белый свет;
Раз пятьдесят осталось мне
Увидеть вишню по весне.

Так мало мне всех этих лет,
И так недолог вишни цвет,
Что, видно, полюблю к зиме
Ее и в снежной бахроме.




E. Housman (1859–1936). A Shropshire Lad

II

Loveliest of trees, the cherry now
Is hung with bloom along the bough,
And stands about the woodland ride,
Wearing white for Eastertide.

Now, of my threescore years and ten,
Twenty will not come again,
And take from seventy springs a score,
It only leaves me fifty more.

And since to look at things in bloom
Fifty springs are little room,
About the woodlands I will go
To see the cherry hung with snow.


Хосе Мария Эредиа (1803-1839). К Океану

К океану

Пусть волны, предвещая ураган,
Опять мое раскачивают ложе:
Я снова – в море! Есть ли что дороже,
Чем гул твоей кифары, Океан!
Я столько раз в мечтах, разгоряченный,
С восторгом наблюдал
Твой мощный бег. Я ветер твой соленый,
Твой воздух чудодейственный вбирал.
Ты – жизнь моя, спасение от муки,
Творения мистическая часть,
И счастлив я к груди твоей припасть
В конце одиннадцати лет разлуки.

Надежды клад я, вынув из груди,
Твоим волнам вверяю:
Изменчив ты, но я пути не знаю,
Надежнее… веди ж меня, веди
К родным брегам, к равнинам плодородным,
Где ждут меня полей
Объятия, и матери моей
Слезами переполненная грудь…

Расслышит ли мой голос кто-нибудь
В морской дали, где мрачен небосклон,
Где бьет крылом и воет аквилон
И стонет на скрипящей мачте грот,
Дрожа натянутою тетивою,
И где корабль, пущенный стрелою,
То грудью пробивает толщу вод,
То вдруг взмывает с легкостью пера,
Лазурные одолевая стены,
Грохочет водопад, сверкает пены
Кипящая гора…

О, зрелища божественного миг –
Смешенье вихря, грохота, движенья!
Пусть оживляют чары вдохновенья
В разлуке онемевший мой язык.
Я чувствую перстов прикосновенья
К забытой лире, вновь
Гармонию вдыхаю и любовь:
Сны, смертному завещанные, где вы?
О новой помышляю я судьбе –
В тебе, о дивный Океан, в тебе,
Я черпаю теперь свои напевы!

Ты - Хаоса перворожденный сын!
Когда зажегся первый свет пред Богом,
Его – в кристалле чистом и глубоком –
Ты отразил один.
Когда наш мир прекрасный был готов
Издать свой первый крик,
Ты даровал ему своих валов
Торжественный язык.

Когда же мир приблизится к концу,
Дряхлея меж ухабов и колдобин,
Ты, Океан, останешься подобен
Нетронутому временем юнцу.
И шум твоих бушующих валов
Все так же будет жадно обнимать
Пустые пляжи гулких брегов,
Пока однажды не отхлынут воды…
Умолкнет бриз, вздыхая тяжело,
И ты, над миром наклонив чело,
Услышишь погребальный гимн Природы.

Супруг могучий Матери-Земли!
Она в твоих живительных объятьях
Раскрыла недра тайные свои,
И принесла дары, моля принять их.
Не будь твоих сокровищ, Океан,
Неиссякаемых – воды и жизни,
Что было бы? Удушливый туман
Над мертвою смердящею пустыней…

Дыханья твоего чистейший иней,
Сгущается в высоких облаках,
И ветер их разносит на крылах,
И проливает шумными дождями,
Больной Природе возвращая вновь
Утраченную свежесть и любовь
И украшая лик ее цветами.

Ты, Океан, зерцало звездной дали:
В тебе блистает серебром луна,
И сказочная ночь отражена
Под пологом сверкающей вуали.
Когда же солнце вечными огнями
По глади пробегает серебристой,
Глаза иных миров следят за нами
С Юпитера и Марса, и Венеры,
И радует их лик небесно-чистый
В твоих объятьях задремавшей Терры.

О, Океан, божественно-безбрежный!
Тот глуп и жалок, кто перед тобою,
Не преклонится. С юности мятежной
Твой образ, мне дарованный судьбою,
Я страстно полюбил,
Его в мечтах почти обожествил,
И вот теперь, как прежде,
Стою пред тобой в слепой надежде,
Что, песнь твою заслышав, злой тиран
Тоски меня гнетущей сгинет все же
И даст дышать… О, есть ли что дороже,
Чем гул твоей кифары, Океан!


Jose Maria Heredia
(1803-1839)

Al Oceano


Que! De las ondas el hervor insano
Mece por fin mi lecho estremecido!
ЎOtra vez en el Mar!... Dulce a mi oнdo
Es tu solemne musica, Oceano.
Oh! Ўcuantas veces en ardientes suenos
Gozoso contemplaba
Tu ondulacion, y de tu fresca brisa
El aliento salubre respiraba!
Elemento vital de mi existencia,
De la vasta creacion mistica parte,
Salve! felice torno a saludarte
Tras once aсos de ausencia.

Salve otra vez! a tus volubles ondas
Del triste pecho mio
Todo el anhelo y esperanza fio.
A las orillas de mi fertil patria
Tu me conduciras, donde me esperan
Del campo entre la paz y las delicias,
Fraternales caricias,
Y de una madre el suspirado seno.

Me oyes, benigno Mar! De fuerza lleno,
En el triste horizonte nebuloso,
Tiende sus alas aquilon fogoso,
Y las bate: la vela estremecida
Cede al impulso de su voz sonora,
Y cual flecha del arco despedida,
Corta las aguas la inflexible prora.
Salta la nave, como debil pluma,
Ante el fiero aquilon que la arrebata
Y en torno, cual rugiente catarata,
Hierven montes de espuma.

Espectaculo esplendido, sublime
De rumor, de frescura y movimiento:
Mi desmayado acento
Tu misteriosa inspiracion reanime!
Ya cual magica luz brillar la siento:
Y la olvidada lira
Nuevos tonos armуnicos suspira.
Pues me torna benйfico tu encanto
El don divino que el mortal adora,
Tuyas, glorioso Mar, seran ahora
Estas primicias de mi nuevo canto.

Augusto primogenito del Caos!
Al brillar ante Dios la luz primera,
En su cristal sereno
La reflejaba tu cerъleo seno:
Y al empezar el mundo su carrera,
Fue su primer vagido,
De tus hirvientes olas agitadas
El solemne rugido.

Cuando el fin de los tiempos se aproxime,
Y al orbe desolado
Consuma la vejez, tu, Mar sagrado,
Conservaras tu juventud sublime.
Fuertes cual hoy, sonoras y brillantes,
Llenas de vida fervida tus ondas,
Abrazaran las playas resonantes
-Ya sordas a tu voz-, tu brisa pura
Gemirб triste sobre el mundo muerto,
Y entonarбs en lugubre concierto
El himno funeral de la Natura.

Divino esposo de la Madre Tierra!
Con tu abrazo fecundo,
Los ricos dones desplego que encierra
En su seno profundo.
Sin tu sacro tesoro inagotable,
De humedad y de vida,
Que fuera? -Yermo esteril, pavoroso,
De muerte y aridez sуlo habitado.

Suben ligeros de tu seno undoso
Los vapores que, en nubes condensados
Y por el viento aligero llevados,
Baсan la tierra en lluvias deliciosas,
Que al moribundo rostro de Natura
Tornando la frescura,
Ciсen su frente de verdor y rosas.

Espejo ardiente del sublime cielo!
En ti la luna su fulgor de plata
Y la noche magnifica retrata
El esplendor glorioso de su velo.
Por ti, fervido Mar, los habitantes
De Venus, Marte, o Jupiter, admiran
Coronado con luces mas brillantes
Nuestro planeta, que tus brazos cinen,
Cuando en tu vasto y refulgente espejo
Mira el Sol de su hoguera inextinguible
El aureo, puro, vivido reflejo.

Quien es, sagrado Mar, quien es el hombre
A cuyo pecho estupido y mezquino
Tu majestosa inmensidad no asombre?
Amarte y admirar fue mi destino
Desde la edad primera:
De juventud apasionada y fiera
En el ardor inquieto,
Casi fuiste a mi culto noble objeto.
Hoy a tu grata vista, el mal tirano
Que me abrumaba, en dichoso olvido
Me deja respirar. Dulce a mi oido
es tu solemne musica, Oceano.


Джон Донн. Духовные сонеты.Сонет 17

Since she whom I lov'd hath paid her last debt
To nature, and to hers, and my good is dead,
And her soul early into heaven ravished,
Wholly in heavenly things my mind is set.
Here the admiring her my mind did whet
To seek thee, God; so streams do show the head;
But though I have found thee, and thou my thirst hast fed,
A holy thirsty dropsy melts me yet.
But why should I beg more love, whenas thou
Dost woo my soul, for hers off'ring all thine,
And dost not only fear lest I allow
My love to saints and angels, things divine,
But in thy tender jealousy dost doubt
Lest the world, flesh, yea devil put thee out.



17

И вот она ушла, вернув природе
Последний долг. Все для меня мертво.
Ограбленного мозга моего
Все помыслы теперь на небосводе.
Твой промысел ищу в ее уходе,
К Тебе приник я. Ты – исток всего,
Но, утолив, Ты сушишь естество
Святой водянкой или чем-то вроде.
Зачем мне эта жажда? Ты свои
Расчеты совершил с душой моею,
Теперь она Твоя, теперь любви
И с ангелом я поделить не смею,
Так разве могут дьявол или плоть
Украсть души хотя бы на щепоть?


Педро Эспиноса (1578-1650). Два житейских сонета.

I
Сонет на строгий взор его сеньоры

Когда я, возомнив себя титаном,
воздвигнув до небес гордыни горы,
за славою в небесные просторы
карабкался в упрямстве неустанном,
навстречу мне грозой и ураганом,
как молнии, твои сверкнули взоры,
и, как Тифей, лишившийся опоры,
низвергнут я с моим безумным планом.
В груди моей – пылающая Этна,
а сверху, словно вечная могила,
гнетут Пахин, Пелор и Лилибей.
Любимая, не будь же безответна,
скажи скорей, что ты меня простила,
не злись, как Зевс, и молнией не бей!


II
Сонет о преходящей, хрупкой красоте

Теперь, когда пора цветущих роз
уже прошла – и пройден путь немалый,
печальным шагом странницы усталой
ты, Лесбия, вступаешь в город слез.
Глаза, уста и золото волос –
их цвет, их мед, их отблеск небывалый,
все отдано полям с водою талой:
ушло туда, откуда и взялось.
Преодолев пучину лет опасных,
печальна ты, а время на портрете
выводит победительницы лик.
Бледнеет, тает, меркнет в полусвете
очей и уст, и локонов прекрасных
сиянье, иней, серебристый блик.



Pedro Espinosa (1578-1650) “Sonetos Humanos”


I
Soneto a la mirada rigurosa de su senora

Levantaba, gigante en pensamiento,
soberbios montes de inmortal memoria
para escalar el cielo, en cuya gloria
procuraba descanso mi tormento,
cuando bajaron rayos por el viento,
vestidos de venganza y de vitoria,
y, renovando de Tifeo la historia,
la maquina abrasaron de mi intento.
Y ya Paquino, Lilibeo y Peloro
me oprimen con pesada valentнa,
y mi pecho es ardiente Mongibelo.
Perdon, senora, pues mi culpa lloro;
no mostrais mas, que son, a costa mia,
vuestros ojos los rayos, vos el cielo.


II

Soneto sobre la belleza fragil y perecedera

Con planta incierta y paso peregrino,
Lesbia, muerta la luz de tus centellas,
llegaste a la ciudad de las querellas,
sin dejar ni aun senal de tu camino.
Ya el dia, primavera y sol divino,
de tus ojos, tu labio y trenzas bellas,
dieron al agua, al campo, a las estrellas,
luz clara, flores bellas, oro fino.
Ya de la edad tocaste tristemente
la meta, y pinta tu vitoria ingrata
con palida color el tiempo airado.
Ya obscurece, da al viento, vuelve en plata,
de los ojos, del labio, de la frente,
el resplandor, las flores, el brocado.


Х.Л.Борхес Сонет, посвященный вину

Хорхе Луис Борхес (1899 – 1986)


Сонет, посвященный вину

Когда, в какой земле сошлись неслышно звезды
на темных небесах, отметив тайный час,
растаявший в веках, но разбудивший лозы,
что дарят терпкий сок, отрадою сочась?
Так родилось вино под золотом осенним,
и алый ток его с тех пор не иссякал
и нес рекой времен навстречу поколеньям
свой гимн и свой огонь, и львиный свой оскал.
Восславили его и персы и арабы
за то, что веселит и гонит беды прочь,
и я в счастливый день и в сумрачную ночь
пою ему теперь все те же дифирамбы.
Утешь меня, вино, скажи, что жизнь прошла
и в памяти моей лежит ее зола.




Jorge Luis Borges (1899 – 1986)


Soneto del vino

?En que reino, en que siglo, bajo que silenciosa
conjuncion de los astros, en que secreto dia
que el marmol no ha salvado, surgio la valerosa
y singular idea de inventar la alegria?
Con otonos de oro la inventaron. El vino
fluye rojo a lo largo de las generaciones
como el rio del tiempo y en el arduo camino
nos prodiga su musica, su fuego y sus leones.
En la noche del jubilo o en la jornada adversa
exalta la alegria o mitiga el espanto
y el ditirambo nuevo que este dia le canto
otrora lo cantaron el arabe y el persa.
Vino, ensename el arte de ver mi propia historia
como si esta ya fuera ceniza en la memoria.


У.Х.Оден. Пусть телефон молчит, стоят часы.

Пусть телефон молчит, стоят часы,
И в тишине глодают кости псы.
Пусть вносят гроб под барабанный бой,
И входят в дом скорбящие толпой.

Пускай аэроплан, зудя как зуммер,
Кругами пишет в небесах: «Он умер».
На шеях голубиных черный шелк,
И в черных крагах полицейский полк.

Он был мой север, юг, восток и запад,
Мой труд и мой досуг, мой дом, мой замок,
Мой светлый вечер, мой вечерний свет.
Казался вечным. Оказался – нет.

Теперь все звезды можете гасить,
Луну и солнце с неба уносить,
И вылить океан, и срезать лес:
Театр закрыт. В нем больше нет чудес.



W.H. Auden

Stop all the clocks, cut off the telephone,
Prevent the dog from barking with a juicy bone,
Silence the pianos and with muffled drum
Bring out the coffin, let the mourners come.

Let aeroplanes circle moaning overhead
Scribbling on the sky the message He Is Dead,
Put crepe bows round the white necks of the public doves,
Let the traffic policemen wear black cotton gloves.

He was my North, my South, my East and West,
My working week and my Sunday rest,
My noon, my midnight, my talk, my song;
I thought that love would last for ever: I was wrong.

The stars are not wanted now: put out every one;
Pack up the moon and dismantle the sun;
Pour away the ocean and sweep up the wood.
For nothing now can ever come to any good.


Cонет, написанный александринами. 1611 год. П.Эспиноса.

Педро де Хесус (Педро Эспиноса). 1611 год.


Сонет, написанный александринами

Как грустный мореход в кипящем бурном море,
ослепший от невзгод, охваченный тоской
среди горбатых волн, под грохот их и вой,
с грозою и песком в неутомимом споре,
надежды растеряв, готовясь встретить горе,
вдруг видит блеск огней на мачте над собой,
и, крикнув: Эльм святой ведет меня домой!
в благословенный порт корабль приводит вскоре,
так я, войдя в моря печалей и обид,
застигнут бурей там, где черные глубины,
к погибели плывя, утратив мощь и свет,
увидел, как огонь в очах твоих горит:
о дева! пред тобой валы смирили спины,
и в гавани твоей укрылся я от бед.



Pedro de Jesus (Pedro Espinosa). Aсo 1611.

Soneto en alejandrinos

Como el triste piloto que por el mar incierto
se ve, con turbios ojos, sujeto de la pena
sobre las corvas olas que, vomitando arena,
lo tienen de la espuma salpicado y cubierto,
cuando sin esperanza, de espanto medio muerto,
ve el fuego de Santelmo lucir sobre la antena
y, adorando su lumbre, de gozo el alma llena,
halla su nao cascada surgida en dulce puerto,
asi yo el mar sulcaba de penas y de enojos,
y con tormenta fiera, ya de las aguas hondas,
medio cubierto estaba, la fuerza y luz perdida,
cuando mire la lumbre !oh Virgen! de tus ojos,
con cuyos resplandores quietandose las ondas,
llegue al dichoso puerto donde escape la vida.


У.Оден. Август 1968 года

У.Оден. Август 1968 года

Над Человеком Людоед
Немало одержал побед,
Но по-людски вести беседу
Еще учиться Людоеду:
Намаявшись кромсать и жечь,
Пытается сказать он Речь
Стране, сожженной накануне,
Но лишь, рыча, роняет слюни.



W.H. Auden. August 1968

The Ogre does what ogres can,
Deeds quite impossible for Man,
But one prize is beyond his reach,
The Ogre cannot master Speech:
About a subjugated plain,
Among its desperate and slain,
The Ogre stalks with hands on hips,
While drivel gushes from his lips.


Луис Уртадо де Толедо. Сонет к супруге Купидона

Луис Уртадо де Толедо. 1582 год.


Сонет к супруге Купидона

Твоей, Минерва, юности чудесной
Невинных нимф неугомонный хор
Воспел главенство – миру с этих пор
Открылся клад, дотоле неизвестный.
Как ты стройна, какой красы небесной
Златая прядь, и грудь, и тихий взор!
В сердцах ты будишь зависти укор,
Тебя же любит Купидон прелестный.
Счастливый жребий вытащил Амур,
Когда тебя заполучил в супруги,
Теперь вовек он не пребудет хмур
В объятиях божественной подруги,
И, сколько б ни вилось вокруг фигур,
С тобой одной разделит все досуги.


Luis Hurtado de Toledo. Aсo de 1582.

Soneto a la esposa de Cupido

Bella Minerva, a quien el sacro choro
de nimphas la ventaja a conсedido
que toda hermosura este en olvido
despues que el mundo tiene tal thesoro;
ya el blanco pecho, cabellera de oro,
tu gracia y gallardia, a merecido
ser consagrada al tierno dios Cupido,
aunque en otras causase imbidia y lloro.
Estimese de oy mas por venturoso
el Amor, pues tu amor le a sujetado,
siendo ya de soltero buelto esposo.
Y no piense el Amor ser engaсado,
que aunque otro amor uviera mas hermoso,
quedara satisfecho con tu estado.


На окраине Фив. Дэвид Тринидад

Дэвид Тринидад


НА ОКРАИНЕ ФИВ

Отец не видел меня –
Я вскочил на капот
Его машины, влетевшей
В ночной тоннель.
Я и подумать не мог
О том, что произойдет,
Когда он краем глаза
Поймал мою тень.
Я не убийца, не вор,
Я никого не пугал.
Я просто вылез на свет,
Сидел и кофе лакал,
Была проблема – Бальзак,
Откуда мог я узнать,
Что скоро из-за меня
Его убьет инфаркт?

Я был паршивой овцой:
Сидел-читал взаперти,
А если звали в бейсбол,
Предпочитал не идти.
В больные вены отца
Я въелся, как никотин.
Он никотину прощал,
Мне – ничего не простил.
Я был дурное семя,
Та случайная часть
Его отменной спермы,
Что родилась пропасть.
А я восстал, как червь,
Я грыз, вливая в плоть
Его холеных яблонь
Свою гнилую кровь.
Он слишком рано ушел,
И это сделал я.
Как иней поздней весной,
Я погубил его сад.
Я признаю, что убил,
Ведь я - единственный грех
В его чистейшей судьбе,
Я - тот пугающий свет,
Что озарил облака,
И разорил его дом,
И сбросил все со стола,
И был с его женой.
Упало сердце в крови,
Едва коснувшись рук
Отцеубийцы, что был,
Как сын, неведом ему.




David Trinidad


IN A SUBURB OF THEBES


My father didn’t see me
As I sat on the hood of his car
In the dark driveway that night.
How could I know
When he caught my shadow
In the corner of his eye
That I’d become burglar
Then bad beat
And that he would fall flat?
Believe me, I did not mean to scare.
I was only getting some air,
Only drinking my coffee
To get trough Balzac.
How could I know
He’d have a heart attack?

I was always the odd one.
I was always up in my bedroom
Reading books and books
While my brothers played baseball
In the street.
I was the yellow crop
That tainted his green thumb
Like a nicotine stain.
If only he had accepted me
As a smoker does his cough.
But I was the queer seed
That sprouted full blossom
Out of all his trait sperm
I was the germ,
The rotted pith,
I crept towards his core
Like a rebellious worm in the orchard
Of apples he grew.
He retired too soon.
I did it,
I bit short his plans
Like a late frost.
I admit I killed him –
This one disease in a healthy life,
This sun that came out bright and different
Above suburban clouds,
That invaded his house,
Cleared his table,
Became one with his wife,
This heart with this red that’s blue –
Murdered
With one soft stroke
By the blood clot hand
Of the only son he never new.


From “The Outlaw Bible of American Poetry”, by Alan Kaufman


Антонио Мачадо. Я не для славы начал петь

Антонио Мачадо (1875-1939)

Я НЕ ДЛЯ СЛАВЫ НАЧАЛ ПЕТЬ

Я не для славы начал петь
И не мечтал запечатлеть
Свой стих в сердцах людей.
Мне ближе тонкие миры
И невесомые шары
Из мыльных пузырей:
О, как немыслимо красив
Их многоцветный перелив!
И в небо синее порыв,
И взлет… и взрыв!

Перевел Ник.Винокуров


Antonio Machado (1875-1939)

NUNCA PERSEGUI LA GLORIA

Nunca perseguн la gloria
ni dejar en la memoria
de los hombres mi canciуn;
yo amo los mundos sutiles,
ingrбvidos y gentiles
como pompas de jabуn.
Me gusta verlos pintarse
de sol y grana, volar
bajo el cielo azul, temblar
sъbitmente y quebrarse.


Антонио Мачадо. Детское воспоминание

Антонио Мачадо (1875-1939)

ДЕТСКОЕ ВОСПОМИНАНИЕ

Хмурый вечер. Небо бездонно.
В старой школе начало урока.
Дети слушают. Монотонно
Зимний дождь барабанит в окна.

Бьют часы. В простенке меж ставень,
На картине в треснутой раме -
По тропе убегает Каин,
На земле умирает Авель.

Наш учитель, сухой и бледный,
Словно призрак в тенях вечерних,
Позвонив в колокольчик медный,
Открывает старый учебник.

И весь класс повторяет хором
Вслед за ним, как слова из песен:
Дин-ди-линь, пятью восемь сорок,
Шестью восемь… девятью десять…

Хмурый вечер. Небо бездонно.
В старой школе конец урока.
Дети учатся. Монотонно
Зимний дождь барабанит в окна.

Перевел Ник.Винокуров


Antonio Machado (1875-1939)

RECUERDO INFANTIL

Una tarde parda y frнa
de invierno. Los colegiales
estudian. Monotonнa
de lluvia tras los cristales.
Es la clase. En un cartel
se representa a Caнn
fugitivo, y muerto Abel,
junto a una mancha carmнn.
Con timbre sonoro y hueco
truena el maestro, un anciano
mal vestido, enjuto y seco,
que lleva un libro en la mano.
Y todo un coro infantil
va cantando la lecciуn:
«mil veces ciento, cien mil;
mil veces mil, un millуn».
Una tarde parda y frнa
de invierno. Los colegiales
estudian. Monotonнa
de la lluvia en los cristales.



Антонио Мачадо. На берегах Дуэро

Антонио Мачадо (1875-1939)

НА БЕРЕГАХ ДУЭРО

В тот день я отыскал в долине
Тропу, ведущую к вершине,
И долго по буграм горы,
Изнемогая от жары,
Скользя, и от лучей палящих
Ища защиты в чахлых чащах,
Взбирался в каменную высь,
Но вот, всей грудью опершись
На трость, как на пастуший посох,
К орлиным гнездам на утесах
Я вышел, пот утер с лица
И дух лаванды, чабреца,
Шалфея, мяты, розмарина
Вдохнул. Отсюда вся долина
Была видна: нетороплив
Парил над нею серый гриф,
И тень его плыла по склонам,
Внизу горел клинком каленым
Хребта зазубренный гранит,
Тяжелый холм лежал как щит,
Разбитый в битвах кабальеро,
А русло мощное Дуэро
Охватывало в полукруг
Бойницы Сории, как лук
Кастильский, стянутый до звона,
Грозящий замкам Арагона.

Земля моя, долина славы!
Еще шумят твои дубравы,
Еще на поймах голубых
Пасутся овцы, тучный бык
Траву жует, пригнувши шею,
Грохочет мельница, за нею
Теснятся лодки на реке,
Возниц фигурки вдалеке
Лошадок сонных понукают
И длинный мост пересекают,
И отливает серебром
Вода под каменным мостом,
Вливаясь в узкие аркады,
А на душе моей отрады,
Дуэро, нет! Как мне ни люб
Кастилии могучий дуб,
Чью ты вспоила сердцевину,
Уж он увял наполовину
Среди запущенных садов,
Пустых полей, сухих лугов,
Селений, брошенных навеки,
Чьи обитатели, как реки,
От родников своей земли
В моря чужие истекли.

Кастилия, твой дух надменный
Веками глух к делам вселенной!
Ты спишь, и оживает в грезах
Далекий гул сражений грозных:
Игра мечей, круговорот
Огня и стали, гор и вод;
И снова ты страна народа,
Что с кличем – смерть или свобода!
Свой жребий выбирает сам,
Бросая вызов небесам.

Земля, вспоившая немало
Героев грозных, ты устала:
Давным-давно под камнем спит
Твой лучший сын – опальный Сид,
Что, с королем делясь добычей,
Смиренно, как велел обычай,
Ему Валенсию вручил
И с тем прощенье получил.
Давно на звонкие дублоны
Ты снаряжала галеоны
И созывала сыновей
В набег за тридевять морей;
И, внемля твоему призыву,
Они слетались на поживу
Под стать лихому воронью,
Но львам подобные в бою!

Давно со стен монастырей
Монахи, в святости своей
Вскормленные похлебкой пресной,
Оглядывали свод небесный,
И видели в огнях светил
Бурлящий Ганг и сонный Нил,
Прислушиваясь издалека
К шумящим гаваням Востока,
И точно зная наперед –
Кто с миром, кто с войной идет.

Кастилия, твой дух надменный,
Веками глух к делам вселенной!

Темнеет. С колокольни дальней
Уже звонят. Из норки скальной
Две ласки выглянули вдруг.
Чреда угрюмая старух
По площади ползет к вечерне.
Зажегся огонек в таверне
И светит, слаб и одинок,
В безлюдье поля и дорог…


Перевел Ник.Винокуров



Antonio Machado (1875-1939)

A ORILLAS DEL DUERO

Mediaba el mes de julio. Era un hermoso dнa.
Yo, solo, por las quiebras del pedregal subнa,
buscando los recodos de sombra, lentamente.
A trechos me paraba para enjugar mi frente
y dar algъn respiro al pecho jadeante;
o bien, ahincando el paso, el cuerpo hacia adelante
y hacia la mano diestra vencido y apoyado
en un bastуn, a guisa de pastoril cayado,
trepaba por los cerros que habitan las rapaces
aves de altura, hollando las hierbas montaraces
de fuerte olor —romero, tomillo, salvia, espliego—.
Sobre los agrios campos caнa un sol de fuego.
Un buitre de anchas alas con majestuoso vuelo
cruzaba solitario el puro azul del cielo.
Yo divisaba, lejos, un monte alto y agudo,
y una redonda loma cual recamado escudo,
y cбrdenos alcores sobre la parda tierra
—harapos esparcidos de un viejo arnйs de guerra—,
las serrezuelas calvas por donde tuerce el Duero
para formar la corva ballesta de un arquero
en torno a Soria. —Soria es una barbacana,
hacia Aragуn, que tiene la torre castellana—.

Veнa el horizonte cerrado por colinas
oscuras, coronadas de robles y de encinas;
desnudos peсascales, algъn humilde prado
donde el merino pace y el toro, arrodillado
sobre la hierba, rumia; las mбrgenes de rнo
lucir sus verdes бlamos al claro sol de estнo,
y, silenciosamente, lejanos pasajeros,
Ўtan diminutos! —carros, jinetes y arrieros—,
cruzar el largo puente, y bajo las arcadas
de piedra ensombrecerse las aguas plateadas
del Duero.
El Duero cruza el corazуn de roble
de Iberia y de Castilla.
ЎOh, tierra triste y noble,
la de los altos llanos y yermos y roquedas,
de campos sin arados, regatos ni arboledas;
decrйpitas ciudades, caminos sin mesones,
y atуnitos palurdos sin danzas ni canciones
que aъn van, abandonando el mortecino hogar,
como tus largos rнos, Castilla, hacia la mar!

Castilla miserable, ayer dominadora,
envuelta en sus andrajos desprecia cuanto ignora.
їEspera, duerme o sueсa? їLa sangre derramada
recuerda, cuando tuvo la fiebre de la espada?
Todo se mueve, fluye, discurre, corre o gira;
cambian la mar y el monte y el ojo que los mira.
їPasу? Sobre sus campos aъn el fantasma yerta
de un pueblo que ponнa a Dios sobre la guerra.

La madre en otro tiempo fecunda en capitanes,
madrastra es hoy apenas de humildes ganapanes.
Castilla no es aquella tan generosa un dнa,
cuando Myo Cid Rodrigo el de Vivar volvнa,
ufano de su nueva fortuna, y su opulencia,
a regalar a Alfonso los huertos de Valencia;
o que, tras la aventura que acreditу sus brнos,
pedнa la conquista de los inmensos rнos
indianos a la corte, la madre de soldados,
guerreros y adalides que han de tornar, cargados
de plata y oro, a Espaсa, en regios galeones,
para la presa cuervos, para la lid leones.
Filуsofos nutridos de sopa de convento
contemplan impasibles el amplio firmamento;
y si les llega en sueсos, como un rumor distante,
clamor de mercaderes de muelles de Levante,
no acudirбn siquiera a preguntar їquй pasa?
Y ya la guerra ha abierto las puertas de su casa.

Castilla miserable, ayer dominadora,
envuelta en sus harapos desprecia cuanto ignora.

El sol va declinando. De la ciudad lejana
me llega un armonioso taсido de campana
—ya irбn a su rosario las enlutadas viejas—.
De entre las peсas salen dos lindas comadrejas;
me miran y se alejan, huyendo, y aparecen
de nuevo, Ўtan curiosas!... Los campos se obscurecen.
Hacia el camino blanco estб el mesуn abierto
al campo ensombrecido y al pedregal desierto.